Ištvan Mesaroš
Marksova teorija otuđenja
Kao što je dobro poznato, Fojerbah, Hegel i engleska politička ekonomija su imali najdirektniji uticaj na nastanak Marksove teorije otuđenja. Ali nas ovde interesuje mnogo više od prostog intelektualnog uticaja. Koncept otuđenja pripada širokoj i kompleksnoj problematici, sa dugom istorijom. Preokupacije ovom problematikom - u oblicima koji idu od Biblije do literarnih dela kao i traktata o pravu, ekonomiji i filozofiji - reflektuju objektivne trendove evropskog razvoja, od ropstva do doba tranzicije iz kapitalizma u socijalizam. Intelektualni uticaji, otkrivajući važne kontinuitete kroz transformacije društvenih struktura, dobijaju svoj pravi značaj samo ako se razmatraju u ovom objektivnom okviru razvoja. Ako se tako stvari postave, njihov značaj - daleko od toga da se iscrpljuje u običnom istorijskom kuriozitetu - ne može se dovoljno naglasiti; upravo zato što ukazuju na ukorenjenost određene problematike kao i relativnu autonomiju formi misli u kojoj su reflektovani.
Mora se jednako istaći da, kako bilo, takvi uticaji postoje u dijalektičkom smislu "kontinuiteta u diskontinuitetu". Bilo da elemenat kontinuiteta dominira nad diskontinuitetom ili obrnuto, bez obzira na precizan oblik i korelaciju, to je stvar konkretne istorijske analize. Kao što ćemo videti, u slučaju Marksove misli u svom odnosu prema prethodnim teorijama diskontinuitet je "übergreifendes Moment", ali neki od elemenata kontinuiteta su takođe vrlo bitni.
Neke od glavnih tema modernih teorija otuđenja su se pojavile u evropskoj misli, u jednoj formi ili drugoj, pre mnogo vekova. Detaljno praćenje njihovog razvoja bi zahtevalo obilne tomove knjiga. Na nekoliko strana koje stoje pred nama, ne možemo više nego da pokušamo da skiciramo opšte trendove ovog razvoja, opisujući njihove glavne karakteristike samo utoliko koliko su one povezane sa Marksovom teorijom otuđenja i koliko mogu pomoći da je rasvetlimo.