Карл Маркс
Најамни рад и капитал
Овај рад је излазио као низ уводних чланака у „Новим рајнским новинама“ почев од 4 априла 1849.[Б]Израђен је на основу предавања која је Маркс држао 1847 године у немачком радничком друштву у Бриселу. Није изашао до краја; у броју 269 испод чланка написане речи: „наставиће се“ остале су неиспуњене услед бурних догађаја који су тада настали: упада Руса у Мађарску, побуна у Дрездену, Изерлону, Елберфелду, Пфалцу и Бадену, због којих су и новине угушене (19 маја 1849). Продужење овога рада у рукопису није се нашло у Марксовој заоставштини.
„Најамни рад и капитал“ штампан је засебно у више издања у облику брошуре, а последњи пут 1884, у издању Швајцарске задружне штампарије, Хотинген-Цирих. Досадашња су издања верно сачувала текст оригинала. Али пошто ће ово ново издање ради пропаганде бити растурено у не мање од 10.000 примерака, у мени се породило питање: да ли би и сам Маркс у овом случају оставио ново издање неизмењено.
Четрдесетих година Маркс још није био довршио своју критику политичке економије. С њом је био готов тек крајем педесетих година. Зато његови списи који су изашли пре прве књиге „Прилог критици политичке економије“ (1859), отступају у понеким тачкама од списа састављених после 1859, садрже израза и читавих реченица које, са гледишта доцнијих списа, изгледају незгодне и чак нетачне. И наравно у обичним издањима, намењеним читалачкој публици уопште, има места и ово гледиште које је писац у своме духовном развићу имао раније, писац као и публика имају неоспорно право на неизмењено отштампавање ових старијих списа. И у том случају мени не би ни у сну на ум пало да изменим једну циглу реч.
Друга је ствар кад је ново издање, можемо рећи, искључиво намењено пропаганди међу радницима. И сам би Маркс несумњиво довео старо, 1849 године датирано излагање у склад са својим новим гледиштем. И ја сам уверен да ћу учинити оно што би и он учинио, ако у овоме издању извршим омање измене и допуне које су потребне да се тај склад постигне у свим битним тачкама. Зато унапред велим читаоцу: ова брошура није онаква како ју је Маркс 1849 написао, него, приближно, онаква како би је написао 1891. Поред тога прави текст ове брошуре налази се у многобројним примерцима старих издања, и то је довољно докле не будем доспео да је доцније у целокупном издању отштампам без измена.
Све се моје измене врте око једне тачке. По оригиналу радник продаје капиталисту за најамнину свој рад; по овом тексту своју радну снагу. И за ту измену дужан сам дати обавештења. Обавештење радницима да виде да није овде у питању обично пробирање речи, него једна од најважнијих тачака све политичке економије. Обавештење буржоазији да се увери како су необразовани радници, којима се и најтежа економска питања лако могу објаснити, далеко одмакли надувеној „интелигенцији“, којој таква замршена питања остају неразрешена целог живота.
Класична политичка економија[В] примила је из индустриске праксе распрострањену претставу фабрикантову, да он купује и плаћа рад својих радника. Ова претстава је добро послужила фабриканту за вођење посла, књиговодства и израчунавање цена. Али кад је по наивности пренета у политичку економију, изазвала је у њој чудновате заблуде и забуне.
Економија је имала пред собом факат, да се цене свих роба, међу њима и цена оне робе коју је она звала „радом“, непрекидно мењају; да оне, услед разноликих околности које често не стоје ни у каквој вези са производњом робе, скачу и падају као да зависе од гола случаја. Али чим се јавила економија као наука[Г], међу првим задацима својим имала је да нађе онај закон који се крије иза ове случајности која привидно управља робним ценама, а који у ствари управља самом овом случајношћу. У границама непрекидног кретања цена које су час скакале, час падале, она је тражила утврђену централну тачку око које се цене колебају и крећу. Једном речи: она је пошла од цена робе, да би закон за регулисање цена нашла у вредности робе, којом се објашњавају сва колебања цена и на коју се све оне на крају крајева имају свести.
Класична економија је нашла да се вредност неке робе одређује у њој садржаним, за њену производњу потребним радом. Она се овим објашњењем задовољила. А за сада можемо и ми остати при овоме. Једино, да не би било неспоразума, напоменућу да је данас ово објашњење постало сасвим недовољно. Маркс је најпре темељно испитао својство рада да ствара вредност и нашао да сваки рад који је привидно или стварно потребан за производњу неке робе не повећава увек вредност те робе сразмерно количини утрошена рада. Према томе, ако ми данас са економистима као што је Рикардо просто на просто речемо: вредност робе одређује се радом потребним за њену производњу, ми при том никада не губимо из вида Марксову исправку. За овде је толико довољно; више се налази код Маркса у „Прилогу критици политичке економије“, 1859, и у првој књизи „Капитала“[Д] .
Али чим су економисти ово одређивање вредности радом применили на робу „рад“, падали су из противречности у противречност. Како се одређује вредност „рада“? У њему садржаним потребним радом. А колико је рада садржано у раду једног радника за један дан, недељу, месец, годину? Рад једног дана, недеље, месеца, године. Ако је рад мера свију вредности, то и „вредност рада“ можемо изразити само у раду. Али ми не знамо апсолутно ништа о вредности једног сата рада, ако знамо само то да је она једнака једном сату рада. Тако се дакле нисмо примакли своме циљу ни за длаку; вртимо се стално у кругу.
Класична економија је покушала то питање решити на један други начин; она је рекла: вредност неке робе је једнака трошковима производње те робе. Али шта су трошкови производње рада? Да би на ово питање одговорили, економисти су морали мало насиловати логику. Место да истражују трошкове производње самог рада, који се на жалост не могу изнаћи, они су испитивали трошкове производње радника. А они се могу изнаћи. Они се према времену и приликама мењају, али за једно одређено друштвено стање, за одређено место, за одређену грану производње они су такође одређени, бар у прилично уским праницама. Ми живимо данас под владавином капиталистичке производње, у којој велика, све већа класа становништва може живети једино радећи под најамнину за сопственике средстава за производњу - оруђа, машина, сировина и средстава за живот. На основу овог начина производње трошкови производње радника јесу сума средстава за живот - или њихова новчана цена - која су просечно потребна да радника учине способним за рад и одрже способним за рад и да га након његовог одласка из строја услед старости, болести или смрти, замене новим радником, дакле да омогуће потребно множење радничке класе. Узмимо да је новчана цена ових средстава за живот просечно три марке дневно.
Наш радник добија дакле од капиталиста који га запослује најамнину од три марке дневно. За то он ради капиталисту, рецимо, дванаест часова дневно. И овај капиталист рачуна отприлике овако:
Нека наш радник - машински шлосер - изради једно парче машине за један дан. Сировина - гвожђе и месинг у прерађеном стању - кошта 20 марака. Потрошак угља за парну машину, рабаћење саме те машине, струга и осталог алата којим наш радник ради, претставља, за један дан и на једног радника, вредност од 1 марке. Надница је по нашој претпоставци 3 марке. То чини за дотично парче машине 24 марке. Али капиталист израчуна да добија за њега од своје муштерије просечну цену 27 марака, а то су 3 марке преко свих његових трошкова.
Откуда ове 3 марке које капиталист добија? По тврђењу класичне економије робе се продају просечно по својим вредностима, тј. по ценама које одговарају потребној количини рада што се у њима налази. Просечна цена нашег дела машине - 27 марака - била би дакле једнака његовој вредности, количини у њему садржаног рада. Али од ових 27 марака, 21 марка била је готова вредност пре но што је наш машински шлосер почео радити. 20 марака се налазе у сировини, 1 марка у угљу сагорелом у току рада и у машинама и алатима који су употребљени и у одговарајућем износу изгубили од своје вредности. Остаје 6 марака које су додате вредности сировине. Али извор ових шест марака, по претпоставци наших економиста, јесте једино у раду који је наш радник додао сировини. Његов дванаесточасовни рад створио је према томе нову вредност од шест марака. Отуда вредност његовог дванаесточасовног рада била би шест марака. Тако бисмо напослетку пронашли шта је „вредност рада“.
„Стој!“ узвикује наш машински шлосер. „Шест марака? Али ја сам добио само три марке! Мој капиталист заклиње се свим на свету да је вредност мога дванаесточасовног рада само три марке, и ако му затражим шест смеје ми се. Како се то слаже?“
Ако смо горе ушли са нашом вредношћу рада у круг без излаза, сада смо тек запали у неразрешљиву противречност. Тражили смо вредност рада, а нашли смо више но што нам је требало. За радника је вредност дванаесточасоваог рада три марке, за капиталиста шест марака, од којих он три даје раднику као надницу, а три меће у свој џеп. Према томе као да рад нема једну вредност, већ две, и то врло различне!
Противречност бива још апсурднија чим сведемо вредности изражене у новцу на радно време. За дванаест часова рада створена је нова вредност од шест марака. Према томе за шест часова три марке - тј. сума новца коју радник добија за дванаест часова рада. За дванаесточасовни рад радник добија као еквиваленат производ од шест часова рада. Према томе, или рад има две вредности, од којих је једна два пута колико друга, или је дванаест равно шест! У оба случаја чиста бесмислица.
Можемо се вртети и окретати колико хоћемо, из ове противречности немамо куд, докле говоримо о куповини и продаји рада и о вредности рада. То се економистима и догодило. Последњи претставник класичне економије, Рикардова школа, највише је пропала због нерешљивости ове противречности. Класична економија запала је у ћорсокак. Човек који је нашао излаз из овог ћорсокака, био је Карл Маркс.
Што су економисти сматрали као трошкове производње „рада“, то су били трошкови производње не рада, него самог живог радника. И што је овај радник продавао капиталисту, то није његов рад. „Чим његов рад стварно отпочне“, вели Маркс, „престао му је припадати, па га дакле не може више ни продавати“[Ђ] Он би могао продати једино свој будући рад, тј. примити на себе обавезу да одређени посао за одређено време уради. Али тиме он не продаје рад (који има тек да се изврши), већ за одређено време (на надницу) или за одређени посао (на парче) ставља капиталисту на расположење за извесну награду своју радну снагу: радник даје у најам, односно продаје своју радну снагу. Али ова радна снага је срасла са његовом личношћу и нераздвојна је од ње. Трошкови производње радне снаге поклапају се према томе са трошковима производње радника; што су економисти звали трошковима производње рада, то су трошкови производње радника а с тим и радне снаге. И тако се можемо од трошкова производње радне снаге вратити на вредност радне снаге и одредити количину друштвено потребног рада који је потребан да се произведе радна снага одређеног квалитета, као што је то Маркс урадио у одељку о куповини и продаји радне снаге („Капитал“, књига I, глава IV, 3 одељак).
Шта буде, пошто радник прода своју радну снагу капиталисту, тј. пошто му је за уговорену награду - под надницу или на парче - стави на расположење? Капиталист уводи радника у своју радионицу или фабрику, где се већ налазе сви предмети потребни за рад: сировине, помоћни материјал (угаљ, боје, итд.), алат, машине. Ту радник почиње аргатовати. Нека је његова надница 3 марке као горе - било да их зарађује на надницу или на парче. И овде ћемо узети као и горе да радник за дванаест часова повећа својим радом вредност утрошених сировина за шест марака, и ту нову вредност капиталист реализује при продаји готовог артикла. Од тога плати раднику 3 марке, а 3 марке задржава за себе. Ако радник за дванаест часова створи вредност од шест марака, онда за шест часова створи вредност од 3 марке. За шест часова рада он је произвео капиталисту онолику вредност коју добија у виду наднице од три марке. После шест часова рада обојица су квит, један другом ни паре не дугује.
„Стој!“ узвикује сада капиталист. „Ја сам најмио радника за цео дан, за дванаест часова. Шест часова су само пола дана. Зато на посао, док не прођу и других шест часова - тек смо тада квит!“ И радник се у ствари мора повиновати „слободном“ уговору, по коме се обавезао да за производ рада који кошта шест радних часова ради пуних дванаест.
Исто је тако и с радом на парче. Узмимо да наш радник изради за 12 часова 12 комада робе. Сваки комад кошта сировине и рабаћења 2 марке, а продаје се за 2½ марке. Капиталист ће, при истим осталим условима као горе, платити раднику 25 фенига од комада, према томе радник ће за дванаест часова израдити 12 комада и зарадити 3 марке. Капиталист добија за 12 комада 30 марака; кад се одбију 24 марке за сировину и рабаћење, остаје 6 марака, од којих 3 даје као надницу раднику, а три задржава за себе. Све као и горе. И овде радник ради шест часова за себе, тј. да одради своју надницу (у дванаест часова по ½ на сат), а шест часова за капиталиста.
Тешкоћа на коју су насели најбољи економисти докле год су полазили од вредности „рада“ - губи се чим место тога пођемо од вредности „радне снаге“. Радна снага је роба у нашем данашњем калиталистичком друштву, роба као свака друга, али ипак особита роба. Наиме, она има нарочито својство, снагу да ствара вредност, да буде извор вредности, и то, при умесној употреби, извор веће вредности но што је сама има. При садашњем стању производње човечја радна снага производи не само за један дан већу вредност него што сама има и кошта; са сваким новим научним открићем, са сваким новим техничким проналаском расте вишак дневног производа радне снаге преко њених дневних трошкова, према томе скраћује се онај део радног дана за који радник своју надницу одради, а продужава се онај део за који он мора да поклони свој рад капиталисту, за који му ради бесплатно.
И то је економско уређење целог нашег данашњег друштва: само радничка класа је та која производи све вредности. Јер вредност је само други израз за рад, онај исти израз којим се у нашем данашњем капиталистичком друштву означава она количина у некој роби садржаног, друштеено потребног рада. Али ове вредности што их радници производе - не припадају радницима. Оне припадају сопственицима сировина, машина и алата и предујмљених средстава који омогућују овим сопственицима да купују радну снагу радничке класе. Према томе, од све количине артикала коју је произвела, радничка класа добија само један део. И, као што смо горе навели, онај други део који капиталистичка класа за себе задржава или можда још дели са класом власника земље - са сваким новим проналаском и открићем расте, докле онај део што радничкој класи припада (рачунајући по броју глава) или расте врло лагано и незнатно или никако, а под извесним околностима може и опадати.
Али ови проналасци и открића која све брже једно друго потискују, ова продуктивност људског рада која у досада нечувеној мери из дана у дан расте, ствара најпосле један сукоб, због кога данашња капиталистичка привреда мора пропасти. На једној страни неизмерна богатства и сувишак производа којим присвајачи нису у стању руковати. На другој страни велики део друштва пролетаризиран, претворен у најамнике и на тај начин онеспособљен да онај сувишак производа набави. Због поцепаности друштва на једну малу, пребогату и једну велику класу најамних радника без игде ичега, ово се друштво на једној страни дави у своме сопственом изобиљу, докле на другој страни велика већина његових чланова или је једва мало или није никако заштићена од највеће немаштине. Ово стање постаје сваким даном све бесмисленије и - непотребније. Оно се мора отстранити, оно се може отстранити. Остварљиво је ново друштвено уређење, у коме ће нестати данашњих класних разлика и у коме ће - можда после извесног кратког, нешто оскудног, али у сваком случају морално врло корисног прелазног времена - путем планског искоришћавања и развијања већ постојећих огромних продуктивних снага свију друштвених чланова, уз подједнаку обавезу рада, стајати на располагању подједнако и све више средстава за живот и уживање, за развијање и примену свих телесних и духовних способиости. А да су радници све више решени да извојују ово ново друштвено уређење, посведочиће, на обема странама Океана, сутрашњи први мај, и недеља, трећи мај[Е] .
Фридрих Енгелс
Лондон, 30 априла 1891