Карл Маркс
Најамни рад и капитал
Са разних страна пребачено нам је што нисмо изложили економске односе, који су материјална основа садашњим класним и националнши борбама. Ми смо ове односе намерно само тамо додиривали, где се они у политичким сукобима непосредно намећу.
Требало је пре свега пропратити класну борбу у свакодневној историји и, на основу историског градива које се затекло или изнова из дана у дан ствара, емпирички показати да су са подјармљивањем радничке класе, која је дала Фебруар и Март[Ж], у исто време били побеђени и њени противници - буржоаски републиканци у Француској, грађанске и сељачке класе, непријатељи феудалног апсолутизма, на целом европском континенту; да победа „хонетне републике“ у Француској беше у исто време пад свих нација које су на Фебруарску револуцију биле одговориле херојским ратовима за независност; да је напослетку са поразом револуционарних радника Европа понова допала старог двоструког ропства, енглеско-руског. Јунска борба у Паризу, пад Беча, трагикомедија берлинског новембра 1848, очајни напори Пољске, Италије и Мађарске, скапавање од глади у Ирској - то су били главни моменти европске класне борбе између буржоазије и радничке класе на којима смо показали да сваки револуционарни устанак, ма колико његов циљ изгледао удаљен од класне борбе, мора пропадати све дотле докле не победи револуционарна радничка класа, да свака социјална реформа остаје утопија све дотле докле се пролетерска револуција и феудалистичка контрареволуција у једном светском рату оружјем не огледају. У нашем излагању, као и у стварности, Белгија и Швајцарска беху трагикомичне карикатурне жанр-слике у великом историском таблоу: једна - угледна држава буржоаске монархије, друга - угледна држава буржоаске републике; обе - државе које уображавају да су исто тако независне од класне борбе, као и од европске револуције.
Сада, пошто су наши читаоци видели како се класна борба 1848 године развијала у колосалним политичким облицима, време је да се изближе упознамо са самим економским односима на којима се заснива како егзистенција буржоазије и њена класна владавина, тако и ропство радника.
Ми ћемо у три велика одељка изложити:
Стараћемо се да излажемо што простије и популарније, не претпостављајући ни најелементарније појмове из политичке економије. Ми хоћемо да будемо разумљиви за раднике. А то нам је потребно и због тога што у Немачкој царују најчудније незнање и помућеност појмова о најпростијим економским односима како горе код патентираних бранилаца постојећег поретка, тако доле код социјалистичких мађионичара[З] и непризнатих политичких генија, у којима је раздробљена Немачка још богатија него у владарима.
Најпре прво питање: Шта је најамнина? Како се она одређује?
Ако запитамо раднике: „колика вам је надница?“ они ће одговорити: „Ја добијам од свога буржоа за један дан 1 марку“, или: „ја добијам 2 марке“ итд. Они ће, према различним гранама рада којима припадају, навести различне суме новца које за одређену количину рада, на пр. да се изатка један аршин платна или да се сложи штампани табак, добијају од свога буржоа. Њихови ће одговори бити различни у питању величине наднице, али ипак у једној тачки сви ће бити сагласни: најамнина је она количина новца коју капиталист плаћа за одређено радно време или за извршење одређеног рада.
Капиталист изгледа, купује њихов рад за новац. Они му свој рад продају за новац, али то тако само изгледа. Што они капиталисту у ствари продају - то је њихова радна снага. Ту радну снагу капиталист купује за један дан, једну недељу, један месец, итд. А пошто је купио он је употребљује на тај начин што му радници за уговорено време раде. За исту суму новца, на пр. 2 марке, за коју је капиталист купио њихову радну снагу, он је могао купити 2 фунте шећера или извесну количину неке друге робе. Тако 2 марке, за које је купио 2 фунте шећера је цена 2 фунте шећера. А 2 марке за које је купио радну снагу да је дванаест часова употреби - јесте цена дванаесточасовног рада. Према томе, радна снага је роба онако исто као и шећер. Она се мери часовима, шећер на вази.
Своју робу, радну снагу, радници размењују за капиталистову робу, новац, и ова размена бива у извесном одређеном односу. Толико новца за толику употребу радне снаге. За дванаест часова ткања - 2 марке. А зар те 2 марке не претстављају све друге робе које ја за 2 марке могу купити? Према томе, радник је своју робу, радну снагу, стварно разменио за све врсте роба, и то у извесном одређеном односу. Дајући раднику 2 марке, капиталист му је дао толико меса, толико одела, толико дрва, осветлења итд. у размену за његов радни дан. Према томе, 2 марке изражавају онај однос у коме се радна снага размењује за друге робе, оне изражавају прометну вредност радне снаге. Прометна вредност једне робе, изражена у новцу зове се њена цена. Најамнина је дакле само нарочито име за цену радне снаге, која се обично назива цена рада, за цену ове особите робе коју одржава искључиво месо и крв људска.
Узмимо било ког радника, на пр. ткача. Капиталист му даде разбој и пређу. Ткач отпочне рад и од пређе направи платно. Капиталист узме платно и прода га на пр. за 20 марака. Је ли сад надница ткачева један удео у платну, удео у 20 марака, у производу његовог рада? Не. Много пре но што је платно продато, можда много пре но што је оно изаткано, ткач је своју надницу примио. Капиталист не плаћа дакле ову надницу новцем који добија за платно, већ новцем из готовине. Као што разбој и пређа нису производ рада ткачева, коме их је буржоа дао, тако нису то ни робе које он добија разменом за своју робу, радну снагу. Може се десити да буржоа не нађе купца за своје платно. Може се десити да он не истера надницу продајом платна. Могуће је да он платно у сравњењу са ткачевом наградом врло скупо прода. Све се то ткача ништа не тиче. Капиталист купује за један део своје готовине, свога капитала, ткачеву радну онагу исто тако као што је за други део свога капитала набавио сировину - пређу - и оруђе за рад - разбој. Пошто је те куповине извршио, а ту спада и куповина радне снаге потребне за производњу платна, он сада производи само својим сировинама и средствима за рад. У средства за рад улази сада и наш добри ткач, који у производу или његовој цени исто тако нема никаква удела као ни разбој.
Према томе, најамнина није радников удео у роби коју је он произвео. Најамнина је део готове робе за који капиталист купује одређену количину продуктивне радне снаге.
А радна снага је дакле роба коју њен власник, најамни радник, продаје капиталу. Зашто је продаје? Да би живео.
Али делање радне снаге, рад, то је животна делатност радникова, испољавање његова живота. И ову животну делатност радник продаје другом, да би прибавио себи потребна средства за живот. Према томе животна делатност је за радника само средство за одржање живота. Он ради да живи. Он и не урачунава рад у свој живот, штавише, рад је жртва његова живота. Он је роба коју је радник продао другом. Производ његова рада није према томе циљ његова рада. Што радник за себе производи, није свила коју тка, није злато које из рудника вади, није палата коју зида; што он за себе производи, то је најамнина, а свила, злато, палата промећу се за њега у одређену количину средстава за живот, можда у памучну блузу, бакарни новац и подрумски стан. А радник који дванаест часова тка, преде, буши, струже, зида, копа, туца камен и носи итд. - може ли он то дванаесточасовно ткање, предење, бушење, стругање, зидање, гртање, туцање камена сматрати као испољавање свога живота, као живот?
Не. Живот за њега почиње кад рад престане, - за ручком, у крчми, у постељи. Дванаесточасовни рад нема за њега никаква смисла као ткање, предење, бушење итд., већ као зарађивање помоћу којега долази до ручка, крчме, постеље. Кад би свилена буба прела зато да одржи свој живот као гусеница, она би била прави најамни радник.
Радна снага није била увек роба. Рад није био увек најамни рад, то јест слободан рад. Роб своју радну снагу није продавао господару, исто тако као што ни во не продаје свој рад сељаку. Роб заједно са својом радном снагом продат је једном заувек његовом господару. Он је роба која може прелазити из руку једног господара у руке другога. Он сам је роба, али радна снага није његова роба. Кмет продаје само део своје радне снаге. Он не добија награду од власника земље, већ, напротив, власник земље добија од њега известан данак.
Кмет припада земљи и доноси плод господару земље. Слободан радник, међутим, продаје себе, и то на делове. Он уступа 8, 10, 12, 15 часова свога живота, дан за даном, оном ко да више: сопственику сировина, оруђа за рад и средстава за живот, тј. капиталисту. Радник не припада ни сопственику ни земљи, али 8, 10, 12, 15 часова дневно његова живота, припадају ономе ко их купи. Радник напушта капиталиста код кога се погодио кад хоће. Њега капиталист отпушта кад нађе за добро, чим не може да извуче од њега никакву корист или бар не ону коју жели. Али радник, коме је једини извор дохотка продаја радне снаге, не може напустити целу класу купаца, тј. капиталистичку класу, а да се не одрече свога живота. Он не припада овом или оном капиталисту, али припада капиталистичкој класи; и сада је његова ствар да нађе муштерију, то јест да нађе себи купца у тој капиталистичкој класи.
Пре но што се изближе упознамо са односом између капитала и најамног рада, изложићемо укратко најопштије односе од којих зависи величина најамнине.
Најамнина је, као што смо видели, цена једне одређене робе, радне снаге. Према томе, најамнину одређују исти закони који одређују цену сваке друге робе. Питање је сада: како се одређује цена неке робе?