Карл Маркс
Најамни рад и капитал
Ако капитал расте, расте количина најамног рада, расте број најамних радника, једном речи: владавина капитала распростире се над већом масом индивидуа. Замислимо најповољнији случај: ако продуктивни капитал расте, расте тражња рада. Зато скаче цена рада, најамнина.
Једна кућа, била она велика или мала, докле су околне куће мале, задовољава све друштвене захтеве у погледу стана. Али кад се поред мале куће подигне палата, мала кућа постаје колиба. Мала кућа потврђује сада да њен сопственик може да има само мале или никакве захтеве; може се она у току цивилизације подизати увис колико хоће, ако суседна палата буде подизана у истој или већој размери, становник релативно мале куће осећаће се све неугодније, незадовољнији, све више притешњен међу своја четири зида.
Знатније увећање најамнине претпоставља брзо рашћење продуктивног капитала. Брзо рашћење продуктивног капитала изазива тако исто брзо рашћење богатства, луксуза, друштвених потреба и друштвених уживања. Према томе, иако су уживања радникова порасла, друштвено подмиривање тих уживања опало је у сравњењу са повећаним уживањима капиталистовим која су раднику неприступачна, и уопште у сравњењу са ступњем развитка друштва. Нашим потребама и уживањима извор је у друштву; ми их зато и меримо према друштву; ми их не меримо према предметима којим се подмирују. А како су потребе и уживања друштвене природе, они су релативни.
Најамнина се углавном не одређује само количином роба које се за њу могу купити. Она обухвата различите односе.
За своју радну снагу радници добијају пре свега извесну суму новца. Је ли најамнина одређена само овом новчаном ценом?
У XVI веку, услед открића богатијих и за експлоатацију погоднијих рудника у Америци, у Европи је порасла количина сребра и злата у оптицају. Вредност злата и сребра је пала у односу према осталим робама. Радници су добијали и после тога као и пре исту количину сребрног новца за своју радну снагу. Новчана цена њиховог рада остала је иста, а ипак је њихова најамнина пала, јер су за исту количину сребра добијали у размени мању количину других роба. То је била једна од околности које су убрзале рашћење капитала, напредак буржоазије у XVI веку.
Узмимо други случај. У зиму 1847 године, услед рђаве жетве, знатно је порасла цена најнужнијим животним намирницама, житу, месу, маслу, сиру итд. Претпоставимо да су радници добијали после тога као и пре исту суму новца за своју радну снагу. Је ли њихова најамнина пала? На сваки начин. За исти новац добијали су сада мање хлеба, меса, итд. Њихова је најамнина пала не због тога што је вредност сребра опала, него што је порасла вредност средстава за живот.
Најпосле узмимо да је новчана цена рада иста, али да цена свих пољопривредних и мануфактурних роба падне услед примене нових машина, повољније године итд. За исти новац радници могу купити сада више разних роба. Њихова је најамнина, према томе, порасла, јер се њена новчана вредност није изменила.
Новчана цена рада, номинална најамнина, не поклапа се дакле са реалном најамнином, тј. са количином роба која се разменом за најамнину стварно може добити. Према томе, кад се говори о скакању или падању најамнине, не треба мислити само на новчану цену рада, номиналну најамнину.
Али ни номинална најамнина, тј. сума новца за коју се радник капиталисту продаје, ни реална најамнина, тј. количина роба коју он за тај новац може купити, не исцрпљују све односе што их најамнина обухвата.
Најамнина се, сем тога, одређује пре свега односом према добити, према профиту капиталистову, и то је - сразмерна, релативна најамнина.
Реална најамнина изражава цену рада у сразмери према цени осталих роба, међутим релативна најамнина изражава онај део нове произведене вредности који припада непосредном раду у сравњењу с оним делом који припада нагомиланом раду, капиталу.
Горе смо рекли (на страни 21): „Најамнина није радников удео у роби коју је он произвео. Најамнина је део готове робе, за који капиталист купује одређену количину продуктивне радне снаге.“ Али ову најамнину капиталист мора надокнадити из цене по коју прода производ радников; он је мора тако надокнадити да му при том, по правилу, преостане неки сувишак преко учињених трошкова око производње, неки профит. Продајна цена робе коју је радник произвео дели се за капиталиста у три дела: прво у накнаду цене за предујмљене сировине заједно са накнадом рабаћења алата, машина и других средстава за рад које он такође предујмљује; друго у накнаду предујмљене најамнине и треће у сувишак, профит капиталистов. Докле први део надокнађава само вредности које су раније постојале, дотле се како накнада најамнкне тако и профит капиталистов углавном узимају из нове вредности коју је створио радников рад и додао сировини. И у овоме смислу можемо како најамнину тако и профит, да бисмо их могли упоредити, схватити као уделе у производу радникову.
Реална најамнина може остати иста, може чак расти, па да релативна најамнина опет пада. Узмимо на пр. да су цене свих животних намирница за ⅔ пале, а најамнина само за ⅓, на пр. од 3 марке на 2. Иако радник са ове 2 марке располаже већом количином роба него раније са 3, његова је најамнина ипак опала у сравњењу са профитом капиталистовим. Профит капиталистов (на пример фабрикантов) порастао је за 1 марку, то значи да радник мора за мању количину прометних вредности, коју му капиталиста плаћа, произвести већу количину прометних вредности него раније. Удео капитала у сравњењу према уделу рада попео се. Подела друштвеног богатства између капитала и рада је постала још неједначија. Са истим капиталом капиталист командује већом количином рада. Моћ капиталистичке класе над радничкозд класом је порасла, друштвени положај радников погоршао се, пао је још један степен ниже испод друштвеног положаја капиталистова.
Према овоме, који је то општи закон који одређује падање и скакање најамнине и профита у њиховом узајамном односу?
Најамнина и профит стоје у обрнутој сразмери. Удео капитала, профит, расте у истој сразмерц у којој удео рада, најамнина, опада и обрнуто. Профит се повећава у истој мери у којој најамнина опада, а опада у истој мери у којој најамнина расте.
Можда ће неко приметити да капиталист може добити срећном разменом својих производа с другим капиталистима, повећаном тражњом његове робе, било услед отварања нових тржишта било услед тренутно повећаних потреба на старим тржиштима итд., да профит капиталистов може дакле порасти закидањем добити другог капиталиста, независно од повећања и опадања најамнине, прометне вредности радне снаге; или да профит капиталистов може порасти услед побољшања оруђа за рад, нове примене природних снага итд.
Пре свега мора се признати да резултат остаје исти, ма да је постигнут обрнутим путем. Профит није порастао због тога што је најамнина пала, али најамнина је пала због тога што је профит порастао. Капиталист је са истом количином туђег рада прибавио већу количину прометних вредности, а да није морао рад скупље платити; а то значи да је рад, у сравњењу са чистим приносом који одбацује капиталисту, мање плаћен.
Зна се још да се, и поред колебања робних цена, просечна цена сваке робе, однос у коме се она размењује за другу робу, одређује трошковима њене производње. Добит једног капиталиста на рачун другога, та међусобна закидања у оквиру капиталистичке класе морају се изравнати. Усавршавање машинерије, нова примена природних сила у служби производње омогућују да се за извесно радно време, са истом количином рада и капитала, створи већа маса производа, али нипошто већа маса прометних вредности. Ако применом машина за предење могу да израдим за један сат два пута толико пређе колико пре, на пр. сто фунти место педесет, разменом ових сто фуната ја не добијам, просечно узевши, више роба него раније за педесет, јер су трошкови производње упола мањи, или јер ја сада дајем са истим трошковима два пута већу количину производа.
Најпосле ма у ком односу капиталистичка класа, буржоазија, било једне земље било целог светског тржишта, делила чист принос производње међу собом, увек ће целокупна сума тога чистог приноса претстављати само ону суму за коју се нагомилани рад повећао помоћу непосредног рада. Та целокупна сума чистог приноса расте дакле у истој сразмери у којој се капитал радом увећава, тј. у сразмери у којој профит према најамнини расте.
Према томе видимо да су интереси капитала и интереси најамног рада, чак и кад остајемо у границама односа између капитала и најамног рада, дијаметрално супротни.
Брзо рашћење капитала одговара брзом рашћењу профита. Профит може расти брзо само ако цена рада, ако релативна најамнина исто тако брзо пада. Релативна најамнина може падати, иако реална најамиина истовремено са номиналном најамнином, са новчаном вредношћу рада расте, али не расте у истој сразмери са профитом. На пр., ако у време добре зараде најамнина порасте за 5, а профит за 30 од сто, сразмерна, релативна најамнина није порасла, већ опала.
Према томе, ако се доходак радников повећава услед брзог рашћења капитала, у исто време повећава се друштвена провалија која дели радника од капиталиста, повећава се власт капитала над радом, зависност рада од капитала.
Тврђење да радник има интереса да капитал брзо расте, значи само ово: уколико радник брже умножава туђе богатство, утолико ће мрвице које му падају бити масније, утолико ће више радника моћи да добије посла и да буде створено, утолико ће брже расти маса робља зависног од капитала.
Видели смо, дакле:
Чак ни најповољнија ситуација за радничку класу, што брже рашћење капитала, ма колико поправљала материјални живот радников, не укида супротност између његових интереса и интереса буржоа, интереса капиталиста. Профит и најамнина остају и даље у обрнутој сразмери.
Ако капитал расте брзо, најамнина може расти; али несразмерно брже расте профит капитала. Материјални положај радников поправио се, али на рачун његовог друштвеног положаја. Друштвена провалија која га дели од капиталиста, проширила се.
Најзад:
Тврђење да је све брже рашћење продуктивног капитала најповољнија околност за најамни рад значи само то: уколико радничка класа брже умножава и увећава непријатељску силу, туђе богатство које јој господари, утолико ће бити повољнији услови под којима ће јој бити дозвољено да изнова ради на увећавању буржоаског богатства, на снажењу власти капитала, имајући то задовољство да сама себи кује златне ланце којима је буржоазија за собом вуче.