Карл Маркс
Најамни рад и капитал
Јесу ли у ствари рашћење продуктивног капитала и пењање најамнине тако нераздвојно спојени, као што тврде буржоаски економисти? Не смемо им на реч веровати. Не смемо им веровати ни да је роб капиталов утолико ситији, уколико је капитал угојенији. Буржоазија је и одвише просвећена, она и одвише добро рачуна да би делила предрасуде феудалца који се разметао сјајем своје послуге. Сами услови живота гоне буржоазију да рачуна.
Зато ћемо морати изближе испитати:
Како утиче рашћење продуктивног капитала на најамнину?
Ако продуктивни капитал буржоаског друштва уопште узевши расте, јавља се свестраније нагомилавање рада. Капитали се умножавају и њихов обим расте. Умножавање капитала повећава конкуренцију међу капиталистима. Увећавање обима капитала омогућава да се на индустриско ратиште изведу још огромније армије радника са још џиновскијим ратним оруђем.
Један капиталист може другога потући и његов капитал освојити само јевтинијом продајом. А да би јевтиније могао продавати, а да и сам не пропадне, мора јевтиније производити, тј. мора продуктивну снагу рада што више повећавати. Али продуктивна снага рада повећава се на првом месту већом поделом рада, свестранијим примењивањем и постојанијим усавршавањем машинерије. Уколико је већа армија радника међу коју је рад подељен, уколико су џиновскије размере примењивања машина, утолико се релативно више смањују трошкови производње, утолико рад постаје плоднији. Отуда се јавља међу капиталистима свестрана утакмица да поделу рада и машинерију увећају и да их експлоатишу у што је могуће већим размерама.
И када неки капиталист већом поделом рада, применом нових машина и њиховим усавршавањем, успешнијом и већом експлоатацијом природних снага успе истом количином рада или нагомиланог рада производити већу количину производа, робе, него његови конкуренти, кад, на пр., произведе цео аршин платна за исто радно време за које његови конкуренти отку само пола аршина, - шта ће тај капиталист радити?
Он би могао и даље продавати пола аршина по дотадашњој тржишној цени, али на тај начин не би могао потиснути своје противнике и увећати прођу своје робе. Али уколико се његова производња проширила, утолико се повећала за њега потреба за прођом. Моћнија и скупља средства за производњу што их је увео, оспособљавају га истина да своју робу продаје јевтиније, али га у исто време приморавају да продаје већу количину робе, да за своју робу освоји несразмерно веће тржиште; зато ће наш капиталист продавати пола аршина платна јевтиније од својих конкурената.
Али капиталист неће продавати цео аршин по истој цени по којој његови конкуренти продају пола аршина, иако њега производња целог аршина не стаје више него што друге стаје пола аршина. Иначе не би добио никакав екстра-профит, већ би само разменом извукао трошкове производње. Ако би његов доходак био већи - то би било отуда што је употребио већи капитал а не отуда што се његов капитал боље оплодио него други капитали. Сем тога, он постиже жељени циљ на тај начин што зацени своју робу само неколико процената мање него његови конкуренти. Он их потискује с тржишта, отима им барем један део њихове прође продајући јевтиније. Опоменимо се још да је текућа цена увек изнад или испод трошкова производње, према томе да ли се продаја робе врши у повољнијој или неповољнијој индустриској сезони. Према томе да ли је тржишна цена једног аршина платна испод или изнад његових дотада обичних трошкова производње, мењаће се и проценти уз које капиталист који је применио нова, плоднија средства за производњу продаје изнад својих стварних трошкова производње.
Али привилегија нашег капиталиста није дуга века; остали утакмичари капиталисти уводе исте машине, исту поделу рада, уводе их у истим или још већим размерама, и ово увођење постаје тако опште да цена платна спада не само испод старих већ испод нових трошкова производње.
Капиталисти се опет налазе у истом међусобном односу у коме су били пре увођења нових средстава за производњу, и ако са овим средствима могу дати по истој цени два пута више производа, они су сада приморани да два пута више производа даду испод старе цене. На нивоу ових нових трошкова производње почиње опет иста игра. Опет већа подела рада, више машинерије, веће размере искоришћавања те поделе рада и машинерије. А конкуренција отпочиње изнова на исти начин дејствовати против овог резултата.
Ми видимо како се начин производње и средства за производњу постојано промењују, револуционишу, како подела рада неминовно повлачи за собом већу поделу рада, примена машинерије већу примену машинерије, производња у великим размерама производњу у још већим размерама.
То је закон који непрестано избацује буржоаску производњу из њеног старог колосека и који гони капитал да напрегне продуктивне снаге рада, пошто их је једном већ напрегао, закон који капиталу не да мира и непрестано му довикује: напред! напред!
То је онај исти закон који цену робе, у границама периодичних колебања трговине, неминовно изједначује са трошковима производње.
Може капиталист употребити ма колико колосална средства за производњу, конкуренција ће се постарати да та средства уђу у општу употребу, а од онога тренутка када она буду постала општа, једини успех веће плодности његова капитала биће у томе што ће сада за исту цену морати давати 10, 20, 100 пута више производа него раније. Али пошто ће он можда морати чинити 1.000 пута већи промет, да би већом количином продате робе изгладио нижу цену, пошто је продаја у већој маси потребна сада не само ради већег профита него и да се накнаде трошкови производње - а видели смо да оруђа за производњу постају све скупља - и пошто је ова масовна продаја постала животио питање не само за њега него и његове такмаце, то стара борба постаје утолико оштрија, уколико су плоднија већ пронађена средства за производњу. Подела рада и примена машинерије изводиће се сада још у већој размери.
Ма каква била моћ примењених средстава за производњу, конкуренција се стара да капитал лиши златних плодова ове моћи тиме што цену робе своди на трошкове производње, дакле тиме што у истој оној мери у којој се појављује могућност да се производи јевтиније, - тј. да се помоћу исте количине рада производи више - појевтињење производа, лиферовање све већих маса производа за пређашњу суму цена, чини императивним законом. Као резултат својих напора капиталист не добија ништа више сем обавезе да за исто радно време произведе више, једном речи: теже услове за оплођавање свога капитала. И докле га конкуренција без престанка вија својим законом трошкова производње и свако оружје које он скује за своје противнике окреће против њега самог, дотле се капиталист непрекидно стара да предухитри конкуренцију уводећи неуморно нове, додуше скупље, али зато плодније машине и нову поделу рада на место старе, пре но што конкуренција буде нове прегазила.
Замислимо сада да је ово грозничаво узбуђење истовремено обухватило цело светско тржиште, па ће нам бити јасно како рашћење, акумулација и концентрација капитала изазива непрекидну поделу рада, која стално саму себе обара и која се изводи у све џиновскијим размерама, примену нових и усавршавање старих машина.
Но, како утичу ове околности, које су од рашћења продуктивног капитала нераздвојне, на одређивање најамнине?
Већа подела рада оспособљава једног радника да ради за 5, 10, 20 њих; она дакле повећава конкуренцију међу радницима, 5, 10, 20 пута. Радници конкуришу себи не само кад се један од другога јевтиније продају; они конкуришу себи и кад један ради за 5, 10, 20 њих; а подела рада коју капитал заводи и непрестано увећава, приморава раднике на ову врсту конкуренције.
Даље. Уколико подела рада расте, утолико рад постаје простији. Нарочита умешност радникова губи вредност. Радник се претвара у просту, монотону продуктивну снагу, од које се не траже нарочити телесни ни духовни напори. Његов рад може сада да ради свако. Зато сада са свих страна нагрну конкуренти, а рекли смо већ: уколико је неки рад простији и лакши, уколико је мање трошкова производње потребно да се он изучи, утолико најамнина ниже пада, јер се она, као и цена сваке друге робе, одређује трошковима производње.
Према томе, уколико рад ствара мање задовољства, а више отужности, утолико конкуренција расте и најамнина опада. Радник се стара да одржи општи износ своје најамнине радећи више, било да ради више часова, било да даје више рада у истом часу. Гоњен бедом он пооштрава убитачна дејства поделе рада. Резултат је тога: што више ради, тим мању најамнину добија, из простога разлога што прави утолико већу конкуренцију својим друговима, и према томе ствара себи од својих другова конкуренте који се нуде под исто тако рђавим условима као и он, - што у крајњој линији конкурише самом себи, самом себи као члану радничке класе.
Машинерија изазива исте последице, само у још много већем размеру, замењујући изучене раднике неизученим, људе женама, одрасле децом; тамо где се први пут уводи, она избацује на улицу масу ручних радника, а тамо где се побољшава и усавршава, замењује плоднијим машинама, оставља без рада мање групе радника. Ми смо напред у крупним потезима оцртали индустриски рат који капиталисти међу собом воде; карактеристика је овога рата да се битке добијају мање појачавањем, а више отпуштањем радничке армије. Војсковође, капиталисти, такмиче се ко ће моћи отпустити највише војника индустрије.
Економисти нам наравно причају да радници, које је машина учинила сувишним, налазе рада у новим индустриским гранама.
Они се не усуђују непосредно тврдити да они исти радници који су отпуштени ступају у нове гране рада. Чињенице говоре и сувише јасно против ове лажи. Али они тврде да се за друге саставне делове радничке класе, на пр. за онај део младе радничке генерације који је био готов да ступи у пропалу индустриску грану, отварају нова поља за рад. То је наравно велика сатисфакција за пропале раднике. Господи капиталистима неће недостајати свежа меса и крви за експлоатацију, мртви ће своје мртве погрепсти. Та је утеха више ради саме буржоазије него зарад радника. Кад би цела класа најамних радника била машинеријом уништена, како би то било страшно за капитал, који без најамног рада престаје бити капитал!
Али узмимо да радници које је машина непосредно од рада отргла и онај део нових генерација који је на тај рад чекао, нађу новог занимања. Верујете ли да ће и нов рад бити плаћен толико колико и изгубљени? То би се противило свима законима економије. Ми смо видели како са напретком модерне индустрије простији, нижи посао заузима место сложенијег, вишег.
Па како ће они радници које је машинерија избацила из неке индустриске гране наћи прибежишта у другој грани сем по нижу, гору награду?
Као на изузетак указивало се на оне раднике који раде у фабрикацији саме машинерије. Чим индустрија тражи и троши више машинерије, машине се неминовно морају умножавати, према томе и фабрикација машина и број радника у фабрикацији машина, а радници у овој индустриској грани долазе у ред изучених, чак квалификованих радника.
После 1840 године ово дотле полуистинито тврђење изгубило је последњи траг истине, јер се машине за фабрикацију машина примењују све свестраније, као год и машине за фабрикацију памучне пређе, а радници у фабрикама машина, у сравњењу са веома савршеним машинама, могу попуњавати само место веома несавршених.
Али на место човека кога је машина отерала, фабрика је можда примила троје деце и једну жену! А зар најамнина мушкарца није морала бити довољна за издржавање троје деце и жене? Зар минимум најамнине није морао бити довољан за одржање и множење расе? Шта дакле доказује ова омиљена буржоаска фраза? Ништа више но да је сада потребно да се за издржавање једне радничке породице троши четири пута толико радничких живота колико раније.
Сведимо: уколико продуктивни капитал више расте, утолико се више проширује подела рада и примена машинерије. Уколико се више проширују подела рада и примена машинерије, утолико се више развија конкуренција међу радницима, утолико им најамнина више опада.
Поред тога радничка класа регрутује се још из виших слојева друштва; у њу се сурвава маса ситних индустријалаца и ситних рентијера, којима је сада прва брига да подигну своју руку поред руку радничких. Тако шума дигнутих руку које траже рада постаје све гушћа, а руке све мршавије.
По себи се разуме да ситни индустријалац није у стању издржати борбу у којој се на првом месту тражи да се производи у све већој размери, то значи да се буде велики, а не мали индустријалац.
Исто тако није потребно више објашњавати да камата од капитала опада са масом и намножавањем капитала, да према томе мали рентијер не може више да живи од своје ренте, да се због тога мора окренути индустрији, ући у редове ситних индустријалаца и тиме повећати број кандидата за пролетаријат.
Напослетку, уколико изложено кретање принуђава капиталисте да у све већој размери експлоатишу џиновска средства за производњу која већ постоје и да у тој намери покрену све точкове кредита, утолико се више множе индустриски земљотреси, у којима се пословни свет одржава једино жртвујући један део богатства, производа и чак производних снага подземним боговима - једном речи кризе се умножавају. Оне бивају све чешће и све оштрије поред осталог због тога што уколико више расте количина производа, дакле потреба за већим тржиштима, утолико светско тржиште постаје све мање, нових тржишта за експлоатацију остаје све мање, јер је свака ранија криза светској трговини отварала врата дотле неосвојених или тек површно експлоатисаних тржишта. Али капитал не живи само од рада. Као какав отмени и варварски господар у исто време он носи са собом у гробницу лешеве својих робова, читаве хекатомбе радника, који у кризама пропадну. Видимо дакле: ако капитал расте брзо, несравњено брже расте конкуренција међу радницима, тј. утолико брже релативно опадају извори зараде, средства за живот радничке класе, па ипак брзо рашћење капитала је најповољнија околност за најамни рад.