Карл Маркс
Најамни рад и капитал
Чиме се одређује цена неке робе?
Одређује се конкуренцијом између купаца и продаваца, односом тражње према понуди. Конкуренција која одређује цену неке робе има три стране.
Једну исту робу нуде разни продавци. Ко робе истог квалитета најјевтиније продаје, потискује остале продавце и осигурава за себе највећу прођу. Продавци се дакле боре узајамно око прође, око тржишта. Сваки би хтео да прода, по могућству да прода много, а ако је могуће да прода сам, искључујући остале продавце. Према томе, један продаје јевтиније од другога. Јавља се конкуренција међу продавцима која обара цену роба које они нуде.
Али јавља се и конкуренција међу купцима, која подиже цену понуђених роба.
Најпосле јавља се конкуренција међу купцима и продавцима; једни желе што јевтиније купити, други желе што скупље продати. Резултат ове конкуренције између купаца и продаваца зависи од односа двеју раније споменутих страна конкуренције, тј. од тога да ли је јача конкуренција у табору купаца или у табору продаваца. Индустрија изводи на бојно поље две војске, једну против друге, од којих свака бије битку у својим сопственим редовима, међу својим сопственим трупама. Победа је на страни оне војске у чијим је редовима борба слабија.
Узмимо да има на тржишту 100 бала памука, а у исто време купаца за 1.000 бала. У овом случају тражња је десет пута већа од понуде. Конкуренција међу купцима биће због тога веома јака, сваки хоће да приграби себи једну, а ако се може и свих 100 бала. Овај пример није произвољно узет. У историји трговине доживели смо периоде рђавих памучних жетава, када су неколико удружених капиталиста покушавали да купе не 100 бала, већ сав памук у целом свету. У овом случају купци ће гледати да потисну један другога, нудећи релативно већу цену за памучне бале. А продавци памука, који примете да се трупе непријатељске војске међусобно крве, и да су потпуно сигурни за продају свих 100 бала, чуваће се сваке међусобне свађе, да не оборе цену памука у тренутку када се њихови противници међусобно такмиче да је подигну. Наједанпут настаје мир у војсци продаваца. Они стоје као један човек према купцима, филозофски скрстивши руке и њиховим захтевима не би било краја, кад не би било тачно одређених граница у понудама и најнасртљивијих купаца.
Ако је дакле понуда једне робе слабија од тражње, међу продавцима је конкуренција слаба или је никако и нема. У истој мери како ова конкуренција опада, расте конкуренција међу купцима. Резултат: веће или мање скакање робних цена.
Познато је да се обрнути случај са обрнутим резултатом чешће јавља. Знатан сувишак понуде над тражњом: очајна конкуренција међу продавцима; оскудица у купцима: роба иде у бесцење.
Али шта значи скакање и падање цене, шта значи висока и ниска цена? Зрно песка, посматрано кроз микроскоп, велико је, а кула у сравњењу са брегом мала је. А кад се цена одређује односом тражње и понуде, чиме се одређује тај однос тражње и понуде?
Обратимо се којем год буржоу. Он се неће ни часа предомишљати и као други Александар Велики пресећи ће овај метафизички чвор таблицом множења. Ако производња робе коју продајем мене кошта 100 марака, рећи ће нам он, и ја добијем продајом ове робе 110 марака, наравно на крају године, - то је онда грађанска, поштена, законита добит. Али ако добијем 120-130 марака, онда је то висока добит; ако добијем чак 200 марака, то би била изванредна, необична добит. Шта је дакле за буржоу мера добити? Трошкови производње његове робе. Ако у размену за своју робу добије извесну количину друге робе чија је производња мање коштала, он је изгубио. Добије ли у размену за своју робу извесну количину друге робе чија је производња више коштала, он је добио. А падање и скакање добити он оцењује по томе, за колико степена прометна вредност његове робе стоји испод или изнад нуле, испод или изнад трошкова производње.
Видели смо како променљиви однос тражње према понуди даје час скакање час падање цена, час високе час ниске цене. Ако цена неке робе услед оскудне понуде или несразмерно повећане тражње знатно скочи, онда је цена ма које друге робе морала у истој сразмери пасти; јер цена неке робе јесте само у новцу изражен однос у коме се друге робе са њом размењују. На пр., ако цена једног рифа свилене материје порасте од 5 марака на 6, онда је цена сребра према свиленој материји пала, а исто тако релативно према свиленој материји пала је цена свију других роба које су задржале старе цене. Морала би се дати већа количина тих роба у размену за исту количину свилене материје. Шта ће бити последица рашћења цене једне робе? Маса капитала ће притицати индустриској грани која је у цветању, и то притицање капитала уноснијој индустриској грани трајаће докле добит не спадне на обичну меру или чак докле цена производима те индустриске гране, услед сувишне производње, не спадне испод трошкова производње.
Обрнут случај. Ако цена неке робе падне испод њених трошкова производње, капитали ће се повлачити из производње те робе. Осим случаја да једна индустриска грана није више савремена, па према томе мора пропасти, ово ће бекство капитала смањивати производњу такве робе, тј. њену понуду докле не буде одговарала тражњи, докле се цена робе опет не дигне на висину трошкова производње, или чак докле понуда не падне испод тражње, тј. докле се њена цена опет не дигне изнад трошкова производње, јер текућа цена неке робе стоји увек изнад или испод трошкова производње те робе.
Ми видимо да се капитали селе непрестано из области једне индустрије у област друге. Висока цена изазива и сувише јако усељавање, а ниска цена и сувише јако исељавање.
Посматрајући са другог гледишта, могли бисмо показати да трошкови производње одређују не само понуду већ и тражњу. Али то би нас и сувише удаљило од нашег предмета.
Управо смо видели како колебања понуде и тражње своде цену робе увек на трошкове производње. Додуше права цена неке робе стоји увек изнад или испод трошкова производње; али скакање и падање узајамно се допуњују, тако да се у извесном размаку времена, срачунавши индустриску осеку и плиму уједно, робе размењују саобразно својим трошковима производње, њихову цену одређују дакле ти трошкови производње.
Ово одређивање цене трошковима производње не треба разумети у смислу економиста. Они веле да је просечна цена робе равна трошковима производње; то да је закон. Анархично кретање при коме се пењање изравњава падањем, а падање пењањем, они сматрају за случајност. С истим правом могло би се, као што су то други економисти већ учинили, колебање сматрати као закон а одређивање цена трошковима производње за случајност. Међутим, само ова колебања која, изближе посматрана, носе са собом најстрашнија пустошења и као земљотреси тресу основе буржоаског друштва, само ова колебања одређују у своме току цену робе трошковима производње. Кретање овог нереда у целини јесте његов ред. У току ове индустриске анархије, у овом кружном кретању, конкуренција тако рећи изравњава једну крајност са другом.
Према томе, ми видимо ово: цена робе одређена је њеним трошковима производње, тако да се времена када се цена ове робе пење изнад трошкова производње, изравњавају временима када она пада испод трошкова производње, и обрнуто. Наравно, то не вреди за сваки индустриски производ посебице, него само за целу индустриску грану. То не вреди, дакле, ни за сваког индустријалца посебице, него само за целу класу индустријалаца.
Одређивање цене трошковима производње исто је што и одређивање цене радним временом које је потребно за производњу неке робе, јер у трошкове производње улазе: 1) сировине и рабаћење оруђа за рад, а то значи: индустриски производи који су произведени за извесан број радних дана, који дакле претстављају извесну количину радног времена и 2) непосредан рад који се такође мери временом.
А исти општи закони који регулишу цену робе уопште, регулишу наравно и најамнину, цену рада.
Најамнина ће час скакати час падати, што зависи од односа тражње и понуде, од конкуренције међу купцима радне снаге, капиталистима, и продавцима радне снаге, радницима. Колебањима цена робе уопште одговарају колебања најамнине.
Али у границама ових колебања најамнину ће одређивати трошкови производње, радно време које је потребно да се ова роба, радна снага, произведе.
А који су трошкови производње радне снаге?
То су трошкови који су потребни да се радник одржи као радник и да се спреми за радника.
Према томе, уколико је за неки рад потребно краће време учења, утолико су мањи трошкови производње радника, утолико је нижа цена његова рада, његова најамнина. У индустриским гранама где није потребно никакво спремање и где је довољан го физички живот радников, трошкови производње таквога радника ограничавају се готово само на оне робе које су потребне да му одрже живот и способност за рад. Цена његовог рада, одређује се према томе ценом средстава потребних за живот.
Али не треба губити из вида још нешто. Фабрикант који израчунава своје трошкове производње, да према томе одреди цену производима, узима у рачун и рабаћење оруђа за рад. Ако једна машина кошта њега на пр. 1.000 марака, а истроши се за 10 година, он за 100 марака годишње повећава цену робе, како би после десет година истрошену машину заменио новом. Исто тако у трошкове производње просте радне снаге морају се урачунати трошкови око множења радника, како би радничка класа била у стању да се множи и да истрошене раднике замени новима. Трошење радника узима се у рачун на исти начин као и трошење машине.
Према томе, трошкови производње просте радне снаге износе колико трошкови за одржање живота радника и трошкови за његово множење. Цена ових трошкова живота и множења чини најамнину. Ова овако утврђена најамнина зове се минимум најамнине[И]. Овај минимум најамнине важи, као и уопште одређивање цене роба трошковима производње, не за поједину индивидуу, него за целу врсту. Поједини радници, милиони радника не зарађују колико је потребно да живе и да се множе; али најамнина целе радничке класе изједначује се у границама својих колебања са овим минимумом.
Пошто смо се већ обавестили о најопштијим законима који регулишу најамнину као и цену сваке друге робе, сада можемо поближе ући у наш предмет.