Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
Дакле, људи граде своју историју настојећи да задовоље своје потребе. Разуме се, те су потребе првобитно дате од природе; али се оне затим знатно мењају - у квантитативном и квалитативном погледу - услед својстава вештачке средине. Производне снаге којима људи располажу, условљавају све њихове друштвене односе. Стање производних снага одређује пре свега оне односе у које људи ступају један према другом у друштвеном процесу производње, тј. економске односе. Ови односи природно стварају извесне интересе, који налазе свог израза у праву. „Свака правна норма заштићује одређени интерес“, - каже Лабриола. Развитак производних снага ствара поделу друштва на класе, чији су интереси не само различити, него у многим - и притом битним - погледима и дијаметрално супротни. Ова супротност интереса изазива непријатељске сукобе међу друштвеним класама, њихову борбу. Борба доводи до замене родовске организације државном, чији се задатгк састоји у чувању владајућих интереса. Најзад, на бази друштвених односа, условљених постојећим стањем производних снага, израста обични морал, тј. онај морал којим се људи руководе у својој обичној свакодневној пракси.
На тај начин, право, државни поредак и морал сваког датог народа непосредно су и директно условљени економским одноеима који су својствени том народу. Исти ти односи условљавају - али већ индиректно и посредно - и све творевине мисли и маште: уметност, науку итд.
Да би се схватила историја научне мисли или историја уметности у датој земљи, није довољно познавати њену економију. Треба умети прећи од економије на друштвену психологију, без чијег пажљивог проучавања и разумевања није могуће материјалистичко објашњење историје идеологија. То, разуме се, не значи да постоји некаква друштвена душа, или некакав колективни народни „дух“, који се развија по својим посебним законима и који се изражава у друштвеном животу. „То је чисти мистицизам“, каже Лабриола. Материјалист у датом случају може говорити само о расположењу осећања и мисли које преовлађује у датој друштвеној класи дате земље и датог времена. Такво расположење осећања и мисли јесте резултат друштвених односа. Лабриола је чврсто убеђен у то да форме људске свести не одређују форме друштвеног бића људи, већ, напротив, да форме друштвеног бића људи одређују форме њихове свести. Али поникавши једном на бази друштвеног бића, форме људске свести сачињавају део историје. Историска наука не може се ограничити само на анатомију друштва;[Ћ] она има у виду скуп свих појава које су директно или индиректно условљене друштвеном економијом - све до рада маште. Нема ниједне историске чињенице која за своје порекло не би дуговала друштвеној економији; али је подједнако тачно и то да нема ниједне историске чињенице којој не би претходило, коју не би пратило и иза које не би следило извесно стање свести. Отуда огромна важност друштвене психологије. Ако са њом морамо рачунати већ у историји права и политичких установа, - у историји књижевности, уметности, филозофије итд. није могуће без ње учинити ни корака.
Када кажемо да се у неком делу потпуно верно одражава дух, на пример, доба Ренесанса, онда то значи да оно сасвим одговара тада преовлађујућем расположењу оних класа које су давале тон друштвеном животу. Док се не измене друштвени односи, не мења се ни психолргија друштва. Људи се навикавају на одређена веровања, на одређене појмове, на одређене методе мишљења, на одређене начине задовољавања одређених естетских потреба. Али ако развитак производних снага доводи до иоле битнијих промена у економској структури друштва, а услед тога и у узајамним односима међу друштвеним класама, онда се мења и психологија тих класа, а са њом и „дух времена“, и „карактер народа“- Ова промена изражава се у појави нових религиских веровања или нових филозофских појмова, нових праваца у уметности или нових естетских потреба.
По мишљењу Лабриоле, треба такође узети у обзир и то да у идеологијама често игра врло велику улогу наџивљавање појмова и праваца који су наслеђени од предака и који се одржавају само по традицији. Осим тога, у идеологијама долази до израза такође и утицај природе.
Вештачка средина, као што већ знамо, ванредно јако мења утицај природе на друштвеног човека. Тај се утицај претвара од непосреддог у посредан. Али он не престаје да постоји. У темпераменту сваког народа задржавају се неке особености, створене утицајем природне средине, које се до извесне мере модификују, али које прилагођавање друштвеној средини никада сасвим не уништава. Ове особености народног темперамента сачињавају оно што се назива расом. Раса врши несумњив утицај на историју неких идеологија, на пример, уметности. И та околност још више отежава њено, и без тога већ тешко, научно објашњење.