Prvi put izdato: Justice, 12th April, 17th May, 31st May, 28th June 1884.
Izvor: William Morris. Tvornički rad: Kakav jeste i kakav bi morao biti, Izdanje Knjižare Radničke Borbe, 3413 St. Clair Avenue, Cleveland, O. 1930.
Transkripcija/HTML: Zdravko Saveski.
Online verzija: januar 2026.
Rešite ekonomsko pitanje i rešili ste sva druga pitanja. To je Aronova palica, koja guta ostalo.
– William Morris.
William Morris, engleski pesnik, umetnik i priznati socijalist, rodjen je u Walthamstowu na 24. marta 1834. godine – najstariji sin dobrostojećih ljudi. Isprva je nameravao postati sveštenikom, ali je docnije izmenio svoje mišljenje. Rešio se da postane arhitekt. Svet ga, medjutim, znade kao pesnika i majstora umetnosti. On se zainteresovao za radnički pokret u ranim osamdesetim godinama, o čem je Walter Crane, čuveni engleski umetnik i socijalist, te savremenik Williama Morrisa, pisao sledeće:
"Ne mislim da je prošlo više od godine ili dve od kako smo Morris i ja po prvi put prigrlili socijalizam. Morris bejaše, razume se, prvi, i ja se sećam perioda njegovih ranijih predavanja i beseda, koje pokazuju njegov postepeni preobražaj iz ranijeg mu stanja 'besposlenog sanjala o praznom danu' u vatrenog i aktivnog socijalista. On je, naravno pristupio ovom pitanju sa gledišta umetnosti, i ono što ga je doista oteralo u socijalistički logor, beše ubedjenje o beznadežnosti bilo kakvog stvarnog poboljšanja u slikarstvu i rukotvorstvu (u čije je oživljavanje i postavljanje na zdravu osnovu i sam uložio toliko stvarnog napora) pod postojećim privrednim uredjenjem, te o žalosnim učincima moderne mašinske proizvodnje i na umetnost i na radnike pod kontrolom konkurentske kapitalističke trgovine. On je mrzeo bestidnost i pritvorstvo i uobraženost modernog života, te njegovu zjapeću protivrečnost izmedju bogatstva i bede; on je primetio, kako naši gradovi postaju sve gadniji; on je ljubio jednostavnost i ja verujem, da je on, i pored svekolikog mu pronicljivog umetničkog duha i nagona za boju i pronalazački obrazac, pretpostavljao jednostavnost, pa čak i grubost, neiskrenim ili pokvarenim oblicima umetnosti.
"No on nije bio sentimentalist, nego je išao do korena stvari u svemu, što bi poduzeo, a izučavanje Karla Marxa i drugih ekonomista samo je pojačalo njegova socijalistička ubedjenja. On je video zala i opasnosti, koje potekoše iz tendencije da prekomerno bogatstvo padne u šake nekolicine i ubilačko dejstvovanje trgovačkog načela o ličnom posedu zemljišta i orudja proizvodnje i raspodele na stanje naroda u opšte. On je video, kako je svet podeljen na jednu posedujuću klasu, sa njenim prirepinama, i jednu ogromnu izbaštinjenu klasu, čiji i sam život zavisi od stanja, u kom njen rad može biti izvor profita za njene poslodavce; i on je video kao rezultat toga konkurentsku borbu, trgovinske polete, praćene trgovinskim zastojem i manjkanjem rada, te hronično stanje ‘veštačkog gladovanja' za mnoge, kako on to nazva."
William Morris nije bio ono, što bi marksisti nazvali naučnim socijalistom, i ako je usvajao osnove marksizma. On je, naravno, pre svega drugog bio umetnik i pesnik. Ali njegova pesničko-umetnička kritika kapitalizma pruža najzanimljiviju i najdelotvorniju osudu ovog sistema, te daje neosporan odgovor onima, koji u socijalizmu vide – ili se prave da vide – takvo uredjenje, u kom će svako i svašta biti sveden na jedan mrtvi nivo. Posmatrane sa ove tačke gledišta, sledeće stranice bi se trebale pokazati zanimivim i osokoljavajućim.
Izdavači.
Na jednom sastanku Društva za Narodno Obezbedjenje, čuo sam jednog razboritog govornika gde pretpostavlja, da se stanovništvo naših velikih gradova, osobito Londona, mora povećavati bez ikakvih granica; i oni, koji su bili prisutni, uzeše tu pretpostavku spokojno, kako ljudi – mislim – obično čine. Elem, pod sadašnjim kapitalističkim sistemom teško je videti išta, što bi moglo zadržati rast tih užasnih cigljanih utvrdjenja; njegova je tendencija nesumnjivo da umanjuje stanovništvo sela i malih varoši u korist trgovačkih i tvorničkih središta; ali ovo zlo – a to je grdno zlo – neće više biti nužno zlo, kada se budemo oslobodili monopola nad zemljom, proizvodnje za profit pojedinaca i glupavog rasipanja konkurentske raspodele; i izgleda verovatno, da će razvitak elektrike kao pokretne snage olakšati odstranjivanje zala, koja je navukla na nas kapitalistička tiranija, kada dodjemo svojoj pameti i rešimo se da živimo kao ljudska bića! Ali baš i ako se pokaže, da još moramo zavisiti od uglja i pare za snagu, ipak bi se moglo mnogo uraditi u smislu stvaranja prijatnog života, ako bi univerzalno saradništvo u proizvodnji i raspodeli zauzelo mesto naše sadašnje konkurentske anarhije. Prema tome, izlažući se riziku da budemo smatrani sanjalima, za nas je važno da pokušamo izložiti naše ideale o prijatnosti života; jer jedna od opasnosti, kojoj je socijalna revolucija izložena, jeste: da će pokolenje, koje bude gledalo pad kapitalizma, budući odgojeno da trpi deset hiljada mizerija našeg današnjeg sistema, imati i suviše nizak uravanj prefinjenosti i stvarnog uživanja. Prirodno je, da ljudi, koji su sada tučeni strahom da će izgubiti čak i današnju im žalosnu egzistenciju, neće biti u stanju da vide ništa više pred sobom od oslobodjenja od onog užasa i samlevajućeg rada, pod kojim su oni ugnjeteni; ali sigurno će biti drugačija pripovetka, kada zajednica bude došla u posed mašinerije, tvornica, rudnika i zemlje, te tim upravljala u korist zajednice, i kada ljudi, kao nužna posledica toga, budu pronašli, da nabavljanje pukih namirnica života, daleko od toga da bude teška zadaća za narod, neće dati ni potrebnog obima njegovim snagama. Kada se ovo dogodi, – drugim rečima, kada oni budu slobodni, oni neće dopustiti da budu opkoljeni gadom, nečistoćom i neredom bilo u slobodnim ili radnim im časovima.
Postavimo, dakle, nekoliko pitanja o stanju proizvodnje i odgovorimo na njih, kako bi istakli preda se jednu granu životnog zadovoljstva, na koje socijalisti treba da upere svoje poglede.
Zašto se ljudi trpaju u gomile, kojima se ne može rukovati, po onim žarkim paklovima, koje mi nazivamo gradovima?
Za račun profita, – zato, da bi se jedna rezervna vojska rada mogla uvek nalaziti pri ruci za snižavanje najamnice u skladu sa željeznim zakonom*) i za zadovoljavanje naprasnog zahteva kapitalističkih kockara, koji se lažno nazivaju “organizatorima rada".
Zašto su te gomile nadmetača za životareću najamnicu smeštene u bednim daščarama, koje bi bile sram i za pljosnatoglave Indijance?
Za račun profita; sigurno niko ne bi gradio takve psećinjake za svoju sopstvenu upotrebu; nema nikakve nepremostive teškoće na putu smeštavanja ljudi po zračnim sobama, pristojno dekorisanim, snabdevanja njihovih stanova ne samo dobrim javnim kuhinjama i umivaonicama, nego takodjer i krasnim dvoranama za zajedničko jedenje i druge svrhe, kao na kalidžima Oxforda i Cambridge-a, gde bi milina bilo prosto sedeti.
Zašto bi ma koja kuća ili grupa stanova, poredjanih u vidu tenemenata ili inače, bili bez prijatne i povelike bašte, te dobrog igrališta?
Zato, jer profit, konkurencija i kirija to zabranjuju.
Zašto bi se jedna trećina Engleske tako gušila i trovala dimom, da preko većeg dela Yorkshire-a (na primer) vlada opšti pojam, da su ovce po prirodi crne? I zašto po jorkširskim i lankaširskim rekama moraju teći puki gad i farba?
Profit hoće tako; niko više ne tvrdi da ne bi bilo lako sprečiti takve zločine protiv pristojnog života, ali "organizatori rada", koji bi se bolje mogli nazvati "organizatori gada", znaju, da se to ne bi isplatilo; pa kako su oni kroz veći deo godine obezbedjeni u svojim poljskim zamcima ili love divljač – brdjanski život – po brdima, plove na jahtama po Sredozemnom Moru, oni prilično vole izgled jedne čadjave zemlje radi promene, kao, pretpostavljamo, nešto, što daje podstreka njihovoj fantaziji odnosno – no ne smemo se puštati u bogosloviju.
Što se tiče samih tvornica, zašto bi se u njima nalazilo jedva toliko mesta da se čovek može okrenuti? Zašto bi one morale biti, kao u odelenjima za tkanje u prevelikim pamučnim tvornicama, rasadnici reumatizma? Zašto bi one morale biti pravi kazamati! Cedjenje profita tako zahteva, – to je sve; nema nikakvog drugog razloga, zašto u njima ne bi bilo dovoljno prostora, obilje zraka, minimum lupe; šta više, mogle bi one biti još i krasne svoje vrste i opasane voćkama i vrtovima; u mnogo slučajeva mogle bi se iskoristiti vrle potrebe proizvodnje za polepšavanje njene okoline, kao, na primer, u zavodima za beleženje tkanina, koji potrebuju velike rezervoare vode.
U takvim tvornicama rad bi se mogao učiniti ne samo neteškim, nego još i najprivlačnijim; mladi ljudi i žene, u doba života kada se najviše traži uživanje, išli bi na svoj posao kao na kakvu zabavu; rad bi se sa najvećom sigurnošću mogao tako udesiti, da nikakvi društveni odnosi ne bi bili prijatniji od ophodjenja u nadežnom radu; ljubav, prijateljstvo, porodična odanost, – sve bi se to moglo njim pospešiti; radost bi se mogla njim povećati, a žalost ublažiti.
A odakle će doći materijalna sredstva za stvaranje toga? – Iz milijona viška vrednosti, drugovi radnici, što su ga "organizatori gada" zakinuli od vas; što je iscedjen iz vas zbog toga, jer upotrebljavate alate i mašine, izumljene sabranim duhom vekova; jer upotrebljavate vaš deo zemlje – Zajedničke Matere.
Vredno je o tome misliti, drugovi radnici! Jer dokle bogoslovi vode rasprave o egzistenciji pakla na drugom svetu, mi smo na putu da ga ostvarimo ovde; a ako kapitalizam produži živeti, ma šta se desilo sa ljudima kada umru, oni će doći u pakao kada se rode. Obmislite o ovome i posvetite se širenju Religije Socijalizma.
Nama socijalistima se često prebacuje da ne dajemo nikakvih potankosti o stanju stvari, koje će doći, kada se uništi onaj sistem rasipnosti i rata, koji se ponekada udostojava lažnim naslovom saglasnog saveza kapitala i rada; mnogi dobri ljudi vele: "Priznajemo, da je današnji sistem proizveo nazadovoljavajuće rezultate, ali je on bar sistem; vi bi trebali da nam date nekog opredeljenog pojma o rezultatima one obnove, koju vi nazivate socijalizmom.”
Na to socijalisti odgovaraju – i s pravom: da mi nismo priouli gradjenju takvog sistema, koji bi bio po našem ukusu, niti mi tražimo da isti nametnemo svetu na mehanički način, nego da mi pomažemo izvesan istorijski razvitak, koji bi se izvršio i bez naše pomoći, ali koji ipak prisiljava nas da ga pomažemo, te da bi pod takvim okolnostima bilo uzaludno slikati potankosti života pod stanjem stvari, koje se toliko razlikuje od onog, pod kojim smo mi rodjeni i odgojeni. O tim potankostima će se brinuti ljudi, koji će biti tako sretni, da se rode u društvu, oslobodjenom od ugnjetavanja, koje nas slama, te koji će biti obazriviji i pametniji od nas, a ne obratno. Ipak izgleda jasno, da ekonomske promene, koje se vrše, moraju biti praćene odgovarajućim promenama u ljudskim težnjama; a kada se znade, da se ove promene nalaze u progresu, onda to ne može a da ne uzbudi našu maštu i da nas ne natera da stvaramo sebi slike o tome životu, u isti mah sretnom i čovečnom, koji će – to znamo – socijalna revolucija učiniti pristupačnim svima ljudima.
Razume se, tako stvorene slike razlikovaće se prema shvaćanju slikara, ali ja sam već pokušao da dokažem, da će zdrava i nepotčinjena individualnost biti ojačana, a ne slomljena socijalizmom. Zbog toga ću se ja, kao umetnik i rukotvorac, usuditi da stvorim jednu malu sliku o stanju prijatnog rada u onim danima, kada ćemo raditi za život i zabavu, a ne za "profit".
Naša je tvornica, dakle, na prijatnom mestu. To nije tako teška stvar, kada, kao što rekoh pre, nije više potrebno okupljati ljude u mizerne horde, koje se guše u korist profita, jer je cela zemlja prijatna ili se može učiniti prijatnom sa vrlo malo muke i razmišljanja. Zatim, naša tvornica leži posred vrtova, koji su tako krasni (ne uzimajući u obzir podneblje), kao vrtovi Alcinousa, pošto nema potrebe da im sužavamo prostor, budući da je profit-renta stvar prošlosti, a rad u tim vrtovima će jamačno biti čisto dobrovoljan, jer nije teško predstaviti dolazak dana, kada će sedamdeset-pet od svakih stotinu ljudi oduševljeno uzeti učešća u najprijatnijem i najnevinijem od svih radova; a naš će radni narod sigurno zaželeti da se odmori na otvorenom vazduhu od tvorničkog mu rada.
Čak i sada bi, kako čujem, tvornički radnici Nottinghama mogli pružiti mnogu pouku profesionalnim vrtarima, usuprot svima nedaćama velikog fabričkog grada. Čovekova mašta čisto hoće da se pomami, kada ugleda sliku krasote i zadovoljstva, što je pruža misao o veštom zajedničkom vrtarstvu za atar lepote, koja (lepota) ne bi nipošto isključivala proizvodnju korisnih predmeta za život.
"Nemogućno!" – čujem glas jednog protivnika socijalizma. Prijatelju moj, zamolio bi te da upamtiš, da većina tvornica imaju i danas velike i lepe vrtove, a ne retko i parkove i šume sa mnogo akera prostora; da one pridržavaju visoko-plaćene škotske profesionalne vrtare, voćare, upravnike, brižnike lova i slično, a čitavim tim poslom se upravlja na najrasipniji način, koji se može zamisliti. Samo su rečeni vrtovi itd. udaljeni, recimo, dvadeset milja od tvornice, nalaze se izvan dima i pridržavaju samo za jednog člana tvornice, to jest onoga, koji se izležava, a koji može da udvoji svoj udeo u tvornici putem organizovanja njenog rada (za svoj vlastiti profit), u kom slučaju on dobija naknadnu platu, koja je u užasnoj nesrazmeri prema uloženom mu radu.
Elem, iz ovog pitanja o vrtarstvu proističe to, da naša tvornica ne sme trpeti djubre oko sebe, ne sme gaditi vodu, niti trovati vazduh dimom. Ne treba da kažem ništa više pod ovom tačkom, jer će to biti lako, jednom budući odstranjen "profit".
Potom, što se tiče samih zgrada, moram tražiti dozvolu da kažem nešto, jer se obično pretpostavlja, da one moraju biti po nužnosti gadne, a danas zaista i jesu skoro uvek prava čudovišta; ali ja moram podvući, da nije nipošto potrebno da one budu gadne; šta više, ne bi bilo nikakve teškoće da se one učine krasnim, kakva bi mogla biti svaka zgrada, koja potpuno služi svojoj svrsi, pri čijoj je gradnji bilo dovoljno materijala na raspoloženju i koju su gradjevinari i dekoratori sa uživanjem podizali; doista, kako sada stvari idu, one čudovišne zgrade, koje su unapred pomenute, dovolino predstavljaju rad, za koji su podignute i izgledaju kao ono, što jesu: hramovi prenaseljenosti, pokvarenosti i prekomernog rada, – jednom rečju, nezadovoljstva. Tako nije teško misliti o našim tvorničkim zgradama, koje po svojoj spoljašnosti pokazuju, čemu služe: razumnom i lakom radu, osvežavanom na svakom koraku nadom i uživanjem. Ukratko, naše će zgrade biti lepe svojom sopstvenom jednostavnom lepotom radionice, a ne ukrašene raznim budalaštinama, kao što neke danas jesu, što nimalo ne prikriva njihovu odvratnost; nadalje, naše će tvornice imati i druge zgrade, koje mogu otići dalje od toga u pravcu ukrasa; jer one će potrebovati trpezariju, knjižnicu, školu, mesta za raznovrsne studije i druga slična zdanja; i ja ne vidim, zašto mi ne bi, ako bi nam se to prohtelo, oponašali kaludjere i umetnike srednjeg veka pri ukrašivanju tih zgrada; ja ne vidim, zašto bi mi uvijali u dronjke naš odmor, naše uživanje i naše traganje za znanjem, kao što uvijamo u dronjke podrpanski život, što ga danas provodimo.
I opet, ako bi se posumnjalo u mogućnost podizanja tih krasnih skupocenih zgrada, dopustite mi da vas još jednom podsetim, da svaka velika tvornica danas podržava čitav dvorac (često više od jednog) posred onog skupocenog vrta ili parka izvan dima, o kojima je gore govoreno, ali da ovaj dvorac, nabuban svakovrsnim skupocenim stvarima, služi samo jednom članu tvornice, – onom, što se izležava: korisnoj kreaturi! Istina je, da je rečeni dvorac, sa svim što on sadrži, većinom zverski gadan; ali ova gadost je tek jedan deo zverske rasipnosti celog profitaškog sistema, koji odriče radnicima usavršavanje i ugladjivanje, te zbog toga ne može imati umetnosti, čak ni za svekoliki mu novac.
Tako smo došli do spoljašnosti naše tvornice budućnosti i videli, da ona ne narušava krasotu sveta, nego je, na protiv, povećava. Drugi put ću, ako mi se ukaže prilika, pokušati dati sliku rada u njoj.
U jednom nedavnom članku pokušali smo da progledamo kroz sadašnjost u budućnost i vidimo, kakva bi tvornica mogla biti, te smo došli do okolice i spoljašnosti njene; ali ta spoljašnja svojstva istinskog industrijskog dvorca mogu se ostvariti naravno i bez pritvorstva samo tako, ako je rad, što se ima u njemu obavljati, u svakom pogledu razuman i dostojan ljudskih bića. Mislim reći, da nikakav kapric nekog bogatog i čovekoljubivog tvorničara neće učiniti ni jednu tvornicu trajno prijatnom i ugodnom za radnike u njoj; on će umreti ili bankrotirati, njegov naslednik će biti siromašniji ili više odaniji svome profitu, te će sva krasota i red iščeznuti iz kratkotrajnog sna; čak i spoljašnja lepota industrijskih poduzeća mora biti delo društva, a ne pojedinaca.
A sada o radu! Pre svega, on će biti koristan i zbog toga častan i slavljen, jer neće biti iskušenja za pravljenje pukih igračaka, pošto neće biti bogataša, koji lupaju svoje glave da izmisle sredstva, pomoću kojih da traće svoj suvišni novac, pa, sledstveno, ni "organizatora rada", koji ugadjaju ništarijskim ludostima za atar profita, rasipajući svoj um i snagu na izumevanje raznih vigova, koji se daju prodati, u vidu bezvrednosnih predmeta, koje i sami oni iz sveg srca preziru. I rad neće proizvadjati ološ; neće biti milijona siromaha, da kupuju stvari, koje niko ne bi hteo upotrebljavati, ako ne bi na to bio prisiljen; svako će biti u stanju da dodje do dobrih stvari svoje vrste i, kao što će biti pokazano docnije, imaće dosta poznavanja da odbaci ono, što nije odlično; grube i neotesane stvari moći će se praviti za grube i privremene svrhe, ali će biti otvoreno kazano, za kakve su svrhe one proizvedene; podvale će biti nepoznate.
Nadalje, upotrebljavaće se, kada je potrebno, najsavršenije i najodabranije mašine, ali će se upotrebljavati prosto radi uštede ljudskog rada; a u stvari se i neće moći upotrebljavati za ma šta drugo pri tako dobrouredjenom radu, o kome mislimo, pošto, profit budući mrtav, neće biti iskušenja da se nagomilavaju stvari, čija očigledna vrednost kao upotrebnih predmeta, njihova konvencijonalna vrednost kao takva, ne počiva na potrebama ili razumnim željama ljudi za takve stvari, nego na veštačkim navikama, nametnutim publici od strane kapitalista, koji drežde za sve više i više profita. Te stvari nemaju nikakve vrednosti kao predmeti za upotrebu i njihova konvencijonalna (recimo varljiva) upotrebna vrednost je potekla iz njihove vrednosti kao predmeta razmene zarad profita – u društvu, zasnovanom na cedjenju profita.
Elem, proizvadjanje nekorisnih predmeta, bili oni štetan luksuz za bogataše ili sramna patvorina za siromahe, budući privedeno kraju i budući da se mašine, koje su jednom upotrebljavane za puko iscedjivanje profita, a sada se upotrebljavaju samo za uštedu ljudskog rada, još nalaze u našem posedu, to sleduje: da će na svakog pojedinog radnika pasti mnogo manje rada, – u toliko pre, pošto ćemo se mi osloboditi svih neradnika i ladoleža. Tako će radno vreme svakog člana naše tvornice biti veoma kratko, – recimo četiri sata na dan.
Zatim se može dozvoliti umetniku – to jest čoveku, čiji je običan posao prijatan, a ne ropski – da se nada, da se ni u jednoj tvornici neće sav rad, čak ni taj nužni četvorosatni rad, sastojati u pukom kretanju mašina. Iz onoga, što je gore rečeno o mašinama, tj. da će se one upotrebljavati za uštedu rada, sleduje: da neće biti takvog rada, koji će ljude pretvarati u puke mašine; zbog toga će bar jedan deo rada – mislim nužnog i, u stvari, prinudnog rada – biti prijatan za obavljanje. Rad oko mašina neće potrebovati vrlo dugačko šegrtovanje, usled čega se neće trebati dati ni jednoj osobi da svakog dana trčka dole-gore oko mašine kroz čitavo svoje radno vreme, čak i tako skraćeno, kako smo videli. Dakle, privlačan rad u našoj tvornici – to, što je po sebi prijatno raditi – imaće prirodu umetnosti; usled toga će svako ropstvo prestati pod takvim uredjenjem, jer sve, što u i okolo tvornice bude tegobno, obavljaće se na smenu i, tako raspodeljeno, prestaće da bude tegoba, te postati u stvari neka vrsta odmora od rada, koji više uzbudjuje ili koji je umetnički.
Tako će biti iščupana žaoka iz tvorničkog sistema, u kom je, kako stvari sada stoje, kooperacija rada, koja je trebala da bude blagoslov za zajednicu, prometnuta u prokletstvo putem prisvajanja proizvoda njenog rada od strane pojedinaca, da bi se ovim pribavile vrlo sumnjive koristi, koje se sastoje u životu naročite raskoši i često puta pukog izležavanja, što je imalo za rezultat crno ropstvo za masu radnika, kojeg najgore crte bejahu: dugočasno radno vreme, sve veće upinjanje radnih sila kroz to vreme i potpuna odvratnost samoga rada.
Ostaje mi, da napišem još jedan članak i istaknem svoje nade o načinu, na koji bi se sabiranje ljudi u takva društvena tela, kakva bi valjano-uredjene tvornice mogle biti, moglo iskoristiti za povećanje opšte radosti života i podizanje njegovog uravnja, materijalnog i umnog, – ukratko, za obogaćivanje toga života dogadjajima i raznolikošću, a odstranjivanje iz njega one napetosti, što se sastoji u pukoj crnoj nesreći, života, o kome individualist uzalud brblja, a kome socijalist pravo cilja i do koga će jednog dana dospeti.
Ja sam pokušao da pokažem u ranijim člancima, da u jednom potpuno uredjenom društvu, u kojem bi ljudi radili za život, a ne za profit drugome, tvornica bi mogla ne samo imati prijatnu spoljašnost i krasnu arhitekturu, nego da bi se i grubi i potrebni rad u njoj mogao tako urediti, da ne bi bio ni tegoban po sebi, ni dugačak za svakog radnika. Ali i samo organizovanje takve jedne tvornice – to će reći, grupe ljudi, koji rade u harmoničnoj zajednici za izvesan koristan cilj – pružilo bi nadalje, samo po sebi, priliku za povećanje radosti života.
Odmah nam je u početku reći, da bi takva tvornica bila zaista središte prosvete. Sva ona deca, koja bi davala izgleda da mogu razviti darove za svoju naročitu industriju, povukla bi se postepeno i bez bola, dok još izučavaju svoje knjige, u stručnu nastavu, koja bi im konačno pribavila potpun šegrtluk u njihovoj profesiji; radi toga, kako bi se pri izboru nastave i zanimanja uzela u obzir naklonost svakog pojedinog deteta, nije premnogo očekivati, da će tako obrazovana deca sa žudnjom gledati napred prema danu, kada će im biti dozvoljeno da rade na proizvadjanju pravih korisnih dobara. Dete, čija je telesna spretnost razvijena bez nedužnog prisiljavanja naporedo sa njegovim umnim sposobnostima, sigurno bi se sa istom vatrom latilo čunka, čekića i ma koje druge sprave, po prvi put kao pravi radnik, te počelo stvarati sa oduševljenjem kojim se danas mladi gospodin laća svoje prve puške i počinje da ubija.
Ovakvo započeto sa detetom, ovo obrazovanje će se produžiti sa odraslim čovekom, koji će imati svaku priliku da praktikuje finoće svoje struke, ako je tome duhovno naklonjen, da je nosi do najvišeg stepena savršenstva, ne radi iskorišćavanja svoga izvanrednog znanja i veštine u svrhu cedjenja druga-radnika, već radi sopstvenog mu uživanja i časti kao dobrog umetnika. Slične prilike biće mu pružene da izučava, tako duboko kako njegov predmet podnosi, onu znanost, na kojoj je njegova struka zasnovana. Pored toga, svaka proizvodjačka grupa (ili tvornica) snabdevaće dobra knjižnicu i pomoć pri studiji, kako bi se drugi dobrovoljni rad radnika proraznovrsnio izučavanjem opšte znanosti ili literature.
Dalje, tvornica može da zadovolji još jednu prosvetnu potrebu, pokazivajući opštoj publici, kako se u njoj prave produkti. Budući konkurencija mrtva i pokopana, ni jedan novi proces, ni jedna potankost u usavršavanju mašinerije neće biti sakrivena od prvog ispitivača. Znanje, koje bi se tako moglo dati, pothranjivalo bi opšte interesovanje u radu i u stvarnostima života, što bi sigurno težilo uzdizanju rada i stvaralo merilo odličnosti u proizvodnji, koja bi sa svoje strane poradjala jaku pobudu ka naprezanju na strani radnika.
Takvo stanje stvari bi bila čudna suprotnost onome, koje sada postoji! Jer danas je publika, a osobito onaj deo njen koji se ne bavi nikakvim telesnim zanimanjem, u grdnom neznanju s obzirom na zanimanja i procese rada, čak i kada se ovi vrše pred njenim sopstvenim vratima, tako da je većina srednje klase ne samo nemoćna protiv najopipljivijih patvorina, već je isto tako, što je daleko ozbiljnije, po nužnosti za čitave svetove udaljena od bilo kakve simpatije prema životu u radionici.
Dakle, tako upravljana tvornica će, saradjivajući sa drugim industrijskim grupama, pružati obrazovanje svojim sopstvenim radnicima i doprinositi svoj udeo obrazovanju vanjskih gradjana; dalje, ona će, kao stvar po sebi, olako snabdevati puke veselice u vreme odmora, jer će imati dovoljno zgrada za biblioteku, školu, trpezariju i slično; pod takvim prilikama će očito biti lako upravljati zabavnim skupovima, glazbenim ili dramatskim zabavama.
Jednu vrstu zabave – i to više ozbiljnu – moram spomenuti, – zabava, koja je u sadašnje vreme nepoznata radnicima i koja čak i za klase lagodnoga života postoji tek u mizerno-iskvarenoj i degredovanoj formi. Mislim na praktikovanje lepih veština. Ljudi, koji žive pod gorepomenutim uslovima života, imajući telesnu veštinu, tehničko i opšte obrazovanje, te slobodna vremena za upotrebu ovih preimućstava, sigurno će razviti ljubav prema umetnosti, to će reći, pojam o lepoti i interesovanju u životu, što, na koncu konca, mora podstaći njihovu težnju za umetničkim stvaranjem, čije zadovoljavanje pruža veću razonodu od svih zabava.
Ja sam započeo sa pretpostavkom, da se naša grupa društvenoga rada bavi proizvodnjom telesnih potrepština; no mi smo videli, da će takav rad zauzeti tek mali delić vremena radnika, pošto će svoje slobodno vreme, koje nadmašuje puki telesni odmor i zabavu, neki uposliti, prema mojoj pretpostavci, da sebe usavršavaju u finoćama struka svojih ili da istraživaju načela njihova: neki će tu zastati, drugi će se posvetiti izučavanju opšte znanosti, ali neki — a ovi će, mislim, biti većina – će se osetiti pobudjeni da stvaraju lepotu, a za ovo će naći nužne prilike pri ruci, budući da su obavili svoju kvotu nužnog rada za opšte dobro; ovi će se razonodjavati ukrašavanjem stvari što ih prave, a u količini i kakvoći takvog rada ograničavaće ih samo tehnički obziri: koliko je kakvog rada stvarno dovoljno tim stvarima; a da bi dočekali mogući prigovor, neće tu biti nikakve opasnosti da se takav rad izopači u puko amaturisanje, kakvo danas nameću svetu fine gospodje i gospoda, koji traže zaklona od dosade; jer će naši radnici biti potpuno obrazovani kao radnici i dobro će znati šta dobar rad i istinsko savršenstvo (ne trgovačko savršenstvo) znače, i jer će publika, budući takodjer skup radnika, od kojih je svaki zauzet jednim zanimanjem ili drugim, dobro razumeti, šta pravi rad znači. Naši će radnici, dakle, vršiti svoj umetnički rad pod strogom kritikom samih sebe, svojih tvorničkih drugova i publike, koja se sastoji od svesnih radnika.
Umetničke čežnje većine ljudi naći će oduška u polepšavanju svoga nužnog dnevnog rada; ali, nadalje, naša tvornica, koja je lepa po svojoj spoljašnosti, neće biti iznutra kao kakva čista tamnica ili zatvor; njena unutrašnja arhitektura će dobiti oblik takvog ukrasa, koji je pogodan naročitim okolnostima. Niti ja vidim razloga, zašto jedan istinski industrijski dvorac ne bi bio ukrašen najvišom i najumnijom veštinom, vajarstvom i slično. Ljudi, koji žive ljudskim i razumnim životom, neće imati nikakve poteškoće da obuzdaju sebe od preterivanja u tim i drugim ukrasima. Elem, ovde će se nalaziti prilike za uposlivanje naročitih talenata radnika, osobito u slučajevima, gde nužni rad pruža mršav obim za umetnički rad.
Tako će naša socijalistička tvornica, pored izbacivanja nužnih zajednici predmeta, snabdevati svoje radnike sa radom, lakim u sravnjenju i ne tištećim u vrsti, obrazovanjem u detinjstvu i mladosti, vesela igra i puki odmor radnika, a s tim i ona lepota okolnosti i moć za proizvadjanje lepote, koje će sigurno tražiti oni, koji imaju slobodna vremena, obrazovanje i ozbiljno zanimanje.
Niko ne može reći, da takve stvari nisu poželjne za radnike; ali mi socijalisti se trudimo da ih učinimo da izgledaju ne samo poželjne, već i nužne, dobro znajući da se do njih ne može doći pod današnjim društvenim sistemom. A zašto? Zbog toga, što nemamo slobodna vremena, niti možemo posvetiti brigu i misao da do njih dodjemo. A zašto ovo ne možemo da činimo? Zato, jer se nalazimo u ratu, klasa protiv klase i čovek protiv čoveka; svo naše vreme je zauzeto time; mi smo prisiljeni da se zanimamo ne veštinama mira, već veštinama rata, koje su, ukratko, lukavstvo i ugnjetavanje. Pod takvim prilikama života rad ne može biti drugo do jedan grozan teret, koji je degenerišući za radnike, a još više degenerišući za one, koji žive od njihovog rada.
To je sistem, koji mi tražimo da oborimo i zamenimo takvim, u kome rad neće više biti tegoba.
*) Pogrešno je govoriti o "željeznom zakonu najamnice". Marksistička, tj. socijalistička ekonomija odbacuje taj naziv kao nenaučan i lažan. To beše Ferdinand Lassalle, koji je taj naziv doveo do ugleda. Prema Lassalle-u, visoka najamnica bi imala za rezultat umnožavanje proletera, što bi sa svoje strane dovelo do "prenatrpane" radne pijace, koje bi se rezultovalo u niskoj najamnici; niska najamnica bi se rezultovala u smanjivanju broja proletera, koje bi prouzrokovalo "manjak" na radnoj pijaci, koji bi se rezultovao u visokoj najamnici i tako dalje ad libitum. Ali najamnica se ne kreće u takvom kobnom krugu. Lasselle-ova teorija počiva na nepotpunom shvaćanju prirode vrednosti i cene, i ona ignoriše bitne i životne činioce, kao što je, na primer, stalno umnožavanje proletera posredom uvadjanja radoštedeće mašinerije, proces, koji svestrano napreduje bez obzira na najamnicu, koja se placa i na stanje radne pijace, i ako rečeni proces može biti ubrzan ili zadržan tim okolnostima. Retko kada tražnja rada pretekne ponudu. Normalno postoji jedna "rezervna vojska" besposlenih, iz koje poslodavačka klasa može uzimati i uzima po miloj volji. Mesto da se kreće u "kobnom" samonaknadjujućem krugu, tendencija beše i jeste, da se opšta najamnica gura sve na niži i niži uravanj. Izdavači.