Ištvan Mesaroš
Marksova teorija otuđenja
Aktivnost se u spisima klasika političke ekonomije javlja kao nešto konkretno, pripada opipljivim manifestacijama realnog života. Ona je, kako bilo, ograničena u njihovim koncepcijama na partikularnu sferu: manufakturu i trgovinu, koje su razmatrane potpuno neistorijski. Hegelovo veliko teorijsko dostignuće je što je učinio univerzalnim filozofski značaj aktivnosti, čak i ako je to učinio na apstraktan način, iz već spomenutih razloga.
Marks u Spisima iz 1844. piše o veličini ali i ograničenjima Hegelovih dostignuća: "Hegelovo stanovište je stanovište moderne političke ekonomije. On shvata rad kao suštinu čoveka - kao suštinu čoveka u njegovom činu samopotvrđivanja: on vidi samo pozitivnu, ali ne i negativnu stranu rada. Rad u čovekovom postajanju-za-sebe unutar otuđenja, ili otuđenog čoveka. Jedini rad za koji Hegel zna i koji priznaje jeste apstraktan mentalni rad." Stoga kod Hegela "aktivnost" postaje pojam od ključnog značaja, koji treba da objasni ljudsku genezu i razvoj uopšte. Ali hegelijanski koncept "aktivnosti" poprima univerzalni karakter po cenu toga da izgubi čulni oblik "rada" koji on ima u političkoj ekonomiji. (To što je koncepcija "rada" klasika političke ekonomije bila jednostrana, parcijalna i neistorijska, ne tiče nas se ovde gde se radi o relativnom istorijskom značaju ove koncepcije.)
Marksov koncept "aktivnosti" kao prakse ili "proizvodne aktivnosti" - identifikovan i u njegovom pozitivnom smislu (kao ljudska objektifikacija i "samorazvoj", kao čovekovo nužno posredovanje sa prirodom) i u njegovom negativnom smislu (kao otuđenje ili medijacija drugog reda) podseća na kocepciju klasika političke ekonomije u tome što se shvata u čulnoj formi. Njegova teorijska funkcija je ipak radikalno drugačija. Jer Marks shvata da ne-otuđena osnova toga koja je reflektovana u otuđenom obliku u političkoj ekonomiji kao partikularna sfera jeste fundamentalna ontološka sfera ljudske egzistencije i da je stoga krajnja osnova svih oblika ljudske aktivnosti. Stoga rad, u njegovom "čulnom obliku", poprima univerzalni značaj u Marksovoj filozofiji. On postaje ne samo ključ za razumevanje determinacija inherentnih u svim oblicima otuđenja već i centar referencije njegove praktične strategije usmerene na stvarno prevazilaženje kapitalističkog otuđenja.
Da bi se ostvarila marksistička formulacija centralnih pitanja otuđenja, kritička inkorporacija Hegelovih dostignuća u Marksovu misao je bila od velikog značaja. Postajući svestan univerzalnog filozofskog značaja proizvodne aktivnosti Marks je napravio odlučujući korak napred u odnosu na spise političke ekonomije i stoga je mogao da razradi određene objektivne implikacije iste koje nisu mogli shvatiti klasici političke ekonomije zbog parcijalnog i neistorijskog pristupa koji su imali. To možemo videti jasno izraženo u sledećim Marksovim rečima: "Tvrditi da podela rada i razmena počivaju na privatnoj svojini nije ništa drugo do tvrditi da je rad izvor privatne svojine - što je tvrdnja koju politički ekonomist ne može dokazati i koju mi želimo da dokažemo za njega. Upravo u činjenici da su podela rada i razmena otelotvorenje privatne svojine leži dvostruki dokaz, sa jedne strane da je ljudski život zahteao privatnu svojinu za svoju realizaciju, i sa druge da sada zahteva prevazilaženje privatne svojine." Stoga politička ekonomija ne može doći do suštine stvari: ona zamišlja partikularni oblik aktivnosti (kapitalističku podelu rada) kao univerzalni i apsolutni oblik proizvodne aktivnosti. Konsekventno, u rezonovanju političkih ekonomista krajnja tačka referencije ne može biti aktivnost kao takva usled činjenice da je partikularni oblik aktivnosti - istorijsko uspostavljena društveno-ekonomska praksa kapitalizma - njime apsolutizovan.
Evidentno je da politička ekonomija nije mogla kao svoju krajnju tačku referencije uzeti aktivnost uopšte (tj. proizvodnu aktivnost kao takvu: taj apsolutni uslov ljudske egzitencije) jer bi takav korak učinio nemogućim apsolutizaciju partikularnog oblika aktivnosti. Jedini tip "apsoluta" koji im je omogućio da izvuku željene zaključke je bio cirkularne prirode: odnosno pretpostavka o osnovnoj karakteristici specifične forme aktivnosti čiju apsolutnost su želeli da dokažu kao nužno inherentnu "ljudskoj prirodi". Stoga se istorijska činjenica kapitalističke razmene javlja u idealizovanom obliku u apsolutnoj ravni "ljudske prirode" kao "sklonost ka razmeni" (Adam Smit) iz koje je lako moglo biti deducirano da "komercijalni" oblik društva, baziran na kapitalističkoj podeli rada, takođe jeste "prirodan" oblik društva.
Ako je apsolutni faktor identifikovan sa privatnim vlasništvom (ili nekom fiktivnom "sklonošću ka razmeni", koja je samo drugi način da se kaže ista stvar), onda je ispred nas nerazrešiva kontradikcija između prirodnog i ljudskog, čak i ako je ova kontradikcija sakrivena ispod retoričkih pretpostavki o harmoničnim odnosima između "ljudske prirode" i kapitalističkog načina proizvodnje. Jer ako se pretpostavi određena nepromenljiva ljudska priroda (na primer, "sklonost ka razmeni"), onda je stvarno prirodno i apsolutno nužno (izraženo u očiglednoj istinitosti reči: "čovek mora proizvoditi dobra da ne bi umro") podređeno pseudo-prirodnom poretku. (Stav ekvivalentan marksističkog očiglednoj istini, u skladu sa navodim "prirodnim poretkom ljudske prirode", trebalo bi da glasi: "čovek moraju da razmenjuje dobra da ne bi umro", koja uopšte nije tačna, a kamoli očigledna.) Stoga ontološki fundamentalna dimenzija ljudske egzitencije premeštena je sa svog prirodnog i apsolutnog statusa na sekundarni. To je, naravno, odraženo u skali vrednosti društva koje kao svoju krajnju tačku referencije uzima sistem razmene: ako se dovede u pitanje kapitalistički poredak stvari, to "političkim ekonomistima" izgleda kao da je ugrožena i sama egzistencija čovečanstva. Zbog toga prevazilaženje otuđenja ne može biti zamislivo u programu političkih ekonomista, osim možda u obliku iluzornog zagovaranja lečenja nekih parcijalnih efekata kapitalističkog otuđenja rada koje oni idealizuju, kao sistem, kao čovekov "nužan i prirodni" oblik egzistencije. I zbog toga stav političkih ekonomista prema otuđenju, u celosti, mora ostati ono što se ne može drugačije nazvati do "nekritički pozitivizam".
Hegel prevazilazi, u izvesnoj meri, ovu kontradikciju političke ekonomije, zamišljajući aktivnost uopšte kao apsolutni uslov istorijske geneze. Paradoksalno, ipak, on uništava svoja sopstvena dostignuća reprodukujući kontradikcije političke ekonomije na drugom nivou. Dokle god razmatra "aktivnost" kao apsolutni uslov istorijske geneze, logično prethodan obliku eksternalizacije, on može - odista, on mora - pokrenuti pitanje "Aufhebung"-a otuđenja; jer potonje postaje kao suprotnost originalnom direktnom jedinstvu "Apsoluta" sa samim sobom. Pošto, kako bilo, on ne može da razlikuje, kao što smo videli, "eksternalizovani" oblik aktivnosti i njegove "otuđene" manifestacije, i pošto je nezamislivo da se negira "eksternalizacija" bez negiranja apsolutnog uslova: same aktivnosti, njegov koncept "Aufhebung"-a ne može biti do apstraktna, imaginarna negacija otuđenja kao objektifikacije. Stoga Hegel, na kraju, pripisuje iste karakteristike netranscendentabilne apsolutnosti i univerzalnosti otuđenom obliku objektifikacije kao same aktivnosti i stoga konceptualno poništava mogućnost stvarnog prevazilaženja otuđenja. (Ne treba posebno naglašavati da oblik, ili neki oblik eksternalizacije - tj. samu objektivizaciju - kao apsolutni ulov razvija kao same aktivnosti: ne-eksternalizovana, ne-objektivizovana aktivnost je ne-aktivnost. U tom smislu neka vrsta medijacije apsolutnog ontološkog uslova čovekovog odnosa sa prirodom jeste apsolutna nužnost. Pitanje je, ipak, da li ova medijacija jeste u skladu sa objektivnim ontološkim karakterom proizvodne aktivnosti kao fundamentalnog uslova ljudske egzistencije, ili joj je strana, kao u slučaju kapitalističkih medijacija drugog reda.)
Marks povlački konceptualnu liniju demarkacije između rada kao "Lebensiusserung" (manifestacije života) i "Lebensentausserung" (otuđenja života). Rad je "Lebensentausserung" kada "radim da bih živeo, da bih proizvodio sredstva za život, ali moj sam rad nije življenje", tj. moja aktivnost mi je nametnuta kao "eksterna nužnost" umesto da je motivisana odgovarajućom "unutrašnjom nužnošću". [Komentari o Džejms Milu]
Na isti način, Marks pravi razliku između adekvatne medijacije čoveka sa čovekom na jednoj strani, i "otuđene medijacije" ljudske aktivnosti kroz posredstvo stvari na drugoj. U drugom tipu medijacije - "u otuđenju same posredujuće aktivnosti (indem der Mensch these vermittelnde Tätigkeit selbst entäussert)" - čovek je aktivan kao "dehumanizovan čovek" (entmenscher Mensch). Ljudska proizvodna aktivnost je pod vladavinom "stranog medijatora (fremder Mittler)" - "umesto da je sam čovek medijator čoveku (statt class der Mensch selbst der Mittler fair den Mensclien sein sollte)" i konsekventno, rad poprima oblik "otuđene medijacije (entäusserte Vermittlung) ljudske proizvodne aktivnosti.
Formulisano na ovaj način, pitanje "Aufhebung"-a prestaje da bude imaginarni "čin subjekta" i postaje konkretna, praktična stvar za realnog čoveka. Ova koncepcija predviđa prevazilaženje otuđenja ukidanjem "otuđene medijacije" (tj. kapitalistički institucionalizovane medijacije drugog reda), kroz oslobađanje rada od njegovog postvarenog potčinjavanja moći stvari, "eksternoj nužnosti", i kroz svesno poboljšanje čovekove "unutrašnje potrebe" da bude aktivan i da nalazi ispunjenje za moći koje su mu inherentne u svojoj proizvodnoj aktivnosti kao i ljudsko uživanje u ne-otuđenim proizvodima njegove aktivnosti."
Elaboracijom ovog koncepta - kojim je potpuno ovladao mistifikujućom kompleksnošću otuđenja koja je porazila i velikog dijalektičara Hegela - Marksov sistem in statu nascendi je virtuelno stvoren. Njegove radikalne ideje o svetu otuđenja i uslova prevazilaženja sada su koherentno sintetizovane unutar opštih okvira monumentalne, sveobuhvatne vizije. Mnogo ostaje, naravno, da se dalje elaborira u svoj svojoj kompleksnosti, jer je preduzeti zadatak "Titanenartig". Ali sve dalje konkretizacije i modifikacije Marksove koncepcije - uključujući i neka od velikih Marksovih kasnijih otkrića - realizovani su na konceptualnoj osnovi velikih filozofskih dostignuća tako jasno izraženih u Ekonomskim i filozofskim spisima iz 1844.