Ištvan Mesaroš
Marksova teorija otuđenja
Sekularizacija religijskog pojma otuđenja je ostvarena u konkretnim tvrdnjama o "prodajnosti". U početku se ova sekularizacija razvijala u relgioznoj ljušturi. Ništa se nije moglo odupreti trendu pretvaranja svega u objekat prodaje, bez obzira koliko "svetim" on bio smatran u nekoj fazi "neotuđivosti" sankcionisane navodnom božijom zapovesti. (Balzakov Melmot je vrhunska ironična refleksija o stanju potpuno sekularizovanog društva u kome se "čak i Sveti Duh kotira na berzi".) Čak je i doktrina "čovekovog pada" morala biti dovedena u kušnju - kako je to uradio Luter, na primer - u ime čovekove "slobode". Ovo zagovaranje "slobode", kako bilo, u stvarnosti se ispostavilo da je ništa drugo do religiozno veličanje sekularnog principa "univerzalne prodajnosti". Ovo potonje je našlo svog protivnika- iako utopistu - u Tomasu Minceru koji se požalio u svom pamfletu protiv Lutera, rekavši da je nedopustivo "da svaki stvor treba biti pretvoren u imovinu - ribe u reci, ptice u vazduhu, biljke na zemlji." Ovakva opažanja, bez obzira koliko duboko i istinito odražavala unutrašnju prirodu transformacija koje su se događale, morala su ostati puke utopije, neefektivni protesti inicirani iz perspektive bespomoćnog iščekivanja moguće buduće negacije društva robne proizvodnje. U vreme trijumfantnog rađanja kapitalizma vladajući ideološki pojmovi morali su biti oni koji su pretpostavljali afirmativan stav prema objektivnom trendu ovakvog razvoja događaja.
U uslovima feudalnog društva prepreke koje su ometale napredovanje "duha kapitalizma" bile su, na primer, da "vazal ne može otuđiti stvar bez saglasnosti njemu nadređenog (Adam Smit)" ili da "buržuj ne može otuđiti stvari zajednice bez dozvole kralja" (trinaesti vek). Vrhovni ideal je bio da svako treba da bude u mogućnosti da "da i da otuđi stvari koje mu pripadaju" (trineasti vek). Očigledno, kako bilo, društveni poredak koji je "gospodaru" dao pravo da "proda svog slugu, ili da ga otuđi testamentom" (Hobs) bio je daleko ispod zahteva "slobodne otuđivosti" svega - uključujući i osobe - sredstvima ugovornog sporazuma čiji bi osoba u pitanju bila učesnik. Zemlja takođe, jedan od svetih temelja zastarelog društvenog poretka, morala je postati "otuđiva" da bi unutrašnji razvoj robne proizvodnje mogao da teče neometano.
To otuđenje kao univerzalna prodajnost uključivalo je postvarenje koje je shvaćeno daleko pre nego što je ceo društveni poredak koji je funkcionisao na ovoj bazi mogao biti podvrgnut radikalnoj i efektivnoj kritici. Mistifikujuće veličanje "slobode" kao "ugovorom zaštićene slobode" (u stvari ugovorno odricanje ljudske slobode) igralo je važnu ulogu u odlaganju priznavanja unutrašnjih kontradikcija. Reći ovo ne menja, kako bilo, činjenicu da je veza između otuđenja i promene mesta priznata - iako u nekritičkoj formi - od strane nekih filozofa koji su je, daleko od toga da su dovodili u pitanje ugovorne osnove društva, idealizovali. Kant je, na primer, rekao da "takav ugovor nije prosto postvarenje [ili "konverzija u stvar" - Verdingung] već transferabilnost - u smislu unajmljivanja nje od neke osobe u vlasništvo gospodara kuće". Svi objekti, delovi mrtveimovine ne mogu se prosto otuđiti od originalnog vlasnika i pretvoriti u vlasništvo nekoga drugog bez neprikladnih komplikacija: "pretvaranje nečije imovine u imovinu nekog drugog je njeno otuđenje" (Kant) (Komplikacije, u ranijoj fazi, bile su "eksterne", političke prirode, manifestovane tabuima i zabranama feudalnog društva koje je proglasilo određene stvari "neotuđivim"; sa uspešnim ukidanjem tabua komplikacije su automatski nestale.) Živa osoba, kako bilo, prvo je morala biti postvarena - pretvorena u stvar, u puki deo vlasništva tokom trajanja ugovora - pre nego što je njom mogao vladati novi vlasnik. Postvaren u istom smislu kao i "verdingen" u kojem je mlađi Kantov savremenik Wieland koristio reč prevodeći rečenicu iz Homerove Odiseje: "Stranče, hoćeš li postati moja stvar, moj sluga? (sadašnji engleski prevod, naprotiv, ovako glasi: "Stranče", rekao je, "pitam se da li bi želeo da radiš za mene ako bih te uzeo kao mog čoveka, negde na gorskoj farmi, za odgovarajuću platu, naravno.)
Glavna funkcija mnogo slavljenog "ugovora" je bila, stoga, uvod - umesto rigidno fiksiranih feudalnih odnosa - novog oblika "fiksnosti" koji je garantovao pravo novog gospodara da manipuliše navodno "slobodnim" ljudskim bićima kao stvarima, kao objektima bez volje, jednom kada "slobodno izaberu" da stupe u dati ugovorni odnos "voljno otuđujući ono što im pripada".
Ovo ljudsko otuđenje je ostvareno pretvaranjem svega u "otuđive objekte, predmete prodaje hirovima egoističke potrebe i ćiftama. Prodaja je praksa alienacije. Kao što čovek, dokle god je obuzet religijom, može svoju suštinu objektifikovati samo stranim i fantastičnim bićem; tako pod hirom egoistične potrebe, može se potvrditi i proizvesti objekte u praksi samo podređivanjem svojih proizvoda i njegove sopstvene aktivnosti dominaciji stranog entiteta, i dajući im značaj stranog entiteta - novca." [Marks - O jevrejskom pitanju] Postvarenje jedne osobe i stoga "slobodno odabrano" prihvatanje novog ropstva - umesto starog feudalnog, politički uspostavljenog i regulisanog oblika robovanja - može napredovati na bazi "građanskog društva" karakterisanog vladavinom novca koja je utrla put univerzalnom "ropstvu egoističnoj potrebi" (Knechtschaft des egoistischen Bedürfnisses).
Otuđenje stoga karakteriše univerzalno proširenje "prodajnosti" (to jest, transformacije svega u robu); konverzijom ljudskih bića u "stvari" tako da se mogu pojaviti kao robe na tržištu (drugim rečima: "postvarenje" ljudskih odnosa), i fragmentacijom društvenog tela u "izolovane individue" (vereinzelte Einzelnen) koje jure za svojim ograničenim, partikularističkim ciljevima "u ropstvu egoističnoj potrebi", praveći vrlinu od njihove sebičnosti u njihovom kultu privatnosti. Nije čudo da je Gete protestvovao "alles vereinzelte ist verwerflich", "odbaciti svu izolovanu partikularnost", zagovarajući suprotstavljanje "sebičnom izolacionizmu" nekog oblika "zajednice sa drugima nalik sebi samom" u cilju stvaranja zajedničkog "fronta prema svetu". Jednako ne treba da čudi da su u datim okolnostima Geteove preporuke morale da ostanu utopijski postulati. Jer društveni poredak "građanskog drušva" može se održavati samo na osnovu pretvaranja različitih oblasti ljudskoj iskustva u "robe za prodaju", i može relativno mirno pratiti svoj tok razvoja samo dok ovo univerzalno iznošenje na tržište svih delića ljudskog života, uključujući i najprivatnije, ne dostigne tačku zasićenja.