Karl Marks
Kapital
Robni promet je polazna tačka kapitala. Proizvodnja roba, njihov promet i onaj razvijeniji oblik njihovog prometa koji se zove trgovina sačinjavaju istorijsku osnovicu iz koje on izrasta. Svetska trgovina i svetsko tržište otvaraju u 16 stoleću modernu istoriju kapitala.
Izuzmemo li materijalnu sadržinu robnog prometa, tj. razmenu različnih upotrebnih vrednosti, i pogledamo li jedino ekonomske oblike koje taj proces rađa, naći ćemo da je novac njegov poslednji proizvod. Ovaj poslednji proizvod robnog prometa prvi je oblik u kome se javlja kapital.
U istorijskom pogledu kapital stupa naspram zemljišne svojine svugde u prvi mah u obliku novca, kao novčani imetak, kao trgovački i zelenaški kapital [1] Ali nemamo potrebe da se osvrćemo na istroiju kapitalovog postanja da bismo uvideli da je novac prvi oblik u kome se on javlja. Ista se povest svakodnevno odigrava pred našim očima. Još uvek svaki novi kapital ispočetka stupa na pozornicu, tj. na tržište, bilo robno, radno, ili novčano, kao novac koji putem određenih procesa treba da se pretvori u kapital.
Novac kao novac i novac kao kapital razlikuju se isprva samo različitim oblikom svog prometa.
Neposredni oblik robnog prometa jeste R-N-R, pretvaranje robe u novac i ponovno pretvaranje novca u robu, prodavanje radi kupovanja. Ali pored ovog oblika nalazimo i drugi, specifično različit oblik N-R-N, pretvaranje novca u robu i ponovno pretvaranje robe u novac, kupovanje radi prodavanja. Novac, koji u svom kretanju opisuje ovaj poslednji krug, pretvara se u kapital, postaje kapital, pa je već i po svojoj odredbi kapital.
Pogledajmo izbliže promet N-R-N. Kao i prost robni promet prolazi on kroz dve suprotne faze. U prvoj fazi, N-R, kupovini, pretvara se novac u robu. U drugoj fazi, R-N, prodaji, roba se vraća u oblik novca. A jednistvo obeju faza jeste čitavo kretanje koje razmenjuje novac za robu i istu robu opet za novac, koje kupuje robu da bi je prodalo, ili, ako ostavimo postrani formalne razlike između kupovine i prodaje, koje novcem kupuje robu a robom novac [2]. Rezultat kojim se čitav proces okončava jeste razmena novca za novac, N-N. Kad za 100 f. st. kupim 2. 000 funti pamuka, pa ove 2. 000 funti pamuka preprodam za 110 f. st., onda sam na kraju krajeva razmenio 100 f. st. za 110 f. st., razmenio sam novac za novac.
Međutim sad je dosta očevidno da bi prometni proces N-R-N bio bez smisla i sadržaja ako bi se ovim zaobilaznim putem imale razmeniti dve jednake novčane vrednosti, dakle napr. 100 f. st. za 100 f. st. Nesravnjivo bi prostiji i pouzdaniji ostao metod zgrtača blaga, koji svojih 100 f. st. zadržava kod sebe umesto da ih izlaže opasnostima prometa. S druge strane, bilo da trgovac preproda za 110 f. st. pamuk koji je kupio za 100 f. st., bilo da ga se mora otarasiti za 100 f. st., pa čak i za 50 f. st., pod svima okolnostima njegov je novac opisao naročito i originalno kretanje, sasvim drukčije vrste negoli u prostom robnom prometu, napr. u ruci seljaka koji proda žito i s dobijenim novcem kupi odelo. Važno je dakle da se prvo okarakterišu razlike u obliku kružnih tokova N-R-N i R-N-R. To će ujedno otkriti i suštinsku razliku koja se krije iza tih formalnih razlika.
Pogledajmo najpre , što je zajedničko tim dvoma oblicima.
Oba kružna toka rastavljaju se na iste dve suprotne faze, na R-N, prodaju, i na N-R, kupovinu. I u jednoj i u drugoj fazi stoje jedan prema drugom ista dva stvarna elementa, roba i novac, kao i dva lica pod istim ekonomskim maskama, prodavac i kupac. Oba kružna toka jedinstvo su istih suprotnih faza, i oba se puta ovo jedinstvo postizava istupanjem trojice ugovorača, od kojih jedan samo prodaje, drugi samo kupuje, a treći naizmence kupuje i prodaje.
Ali ono što već od početka razdvaja ova dva kružna toka, R-N-R i N-R-N, jeste obrnuti redosled suprotnih faza prometa. Prost robni promet počinje prodajom a završava se kupovinom, promet novca kao kapitala počinje kupovinom a završava se prodajom. Tamo je roba, ovde je novac polazna i završna tačka kretanja. Izvršenju čitavog procesa služi kao posrednik u prvom obliku novac, u drugom obrnuto roba.
U prometu R-N-R novac se na kraju pretvara u robu koja služi kao upotrebna vrednost. Novac je dakle konačno izdat. U obratnom obliku, N-R-N, kupac naprotiv izdaje novac da bi kao prodavac primio novac. Kupujući robu on baca novac u promet da bi ga odande ponovo izvukao prodajući istu robu. On pušta novac iz ruke samo sa zadnjom namerom da ga se ponovo dočepa. Zato je njegov novac samo predujmljen[3].
U obliku R-N-R isti komad novca premešta se dva puta. Prodavac ga dobija od kupca, a posle njime isplaćuje drugog prodavca. Čitav proces koji počinje primanjem novca za robu završava se izdavanjem novca za robu. U obliku N-R-N slučaj je obrnut. Ono što se ovde dvaput premešta nije isti komad novca, već ista roba. Kupac je dobija iz ruke prodavca i predaje u ruke nekom drugom kupcu. Kao što u prostom robnom prometu dvokratno premeštanje istog komada novca postiže njegovo definitivno prelaženje iz jedne ruke u drugu, tako ovde dvokratno premeštanje iste robe izaziva vraćanje novca na njegovu prvu polaznu tačku.
Vraćanje novca na njegovu polaznu tačku ne zavisi od toga da li se roba prodaje skuplje no što je bila kupljena. Ova okolnost utiče samo na veličinu novčane sume koja se vraća. Sam, fenomen vraćanja zbiva se čim se opiše. U ovome je dakle čulno primetna razlika između novca kao kapitala i njegovog prometa kao prostog novca.
Kružni tok R-N-R potpuno je završen čim prodaja neke robe donese novac koji će kupovina neke druge robe opet odneti. Samo se obnavljanjem, ili ponavljanjem čitavog procesa može desiti da se novac ipak vrati na svoju polaznu tačku. Kad prodam kvarter žita za 3 f. st. i s te 3 f. st. kupim odelo, za mene su te 3 f. st. definitivno izdate. S njima nemam više nikakva posla. One pripadaju prodavcu odela. Prodam li sad još jedan kvarter žita, onda mi se novac vraća, ali ne usled prve transakcije, već samo zato što sam je ponovio. On se ponovo udaljava od mene čim drugu transakciju izvedem do kraja i ponovo kupim. Dakle u prometu R-N-R izdavanje novca nema nikakva posla s njegovim vraćanjem. Naprotiv, u N-R-N vraćanje novca uslovljeno je samim načinom na koji je izdat. Ne bude li vraćanja znači ili da operacija nije pošla za rukom ili da je proces prekinut i još nije završen, jer mu nedostaje druga faza, prodaja, koja kupovinu dopunjuje i završava.
Kružni tok R-N-R polazi od krajnje tačke neke robe, a završava se krajnjom tačkom neke druge robe, koja ispada iz prometa i upada u potrošnju . Otuda je njegov krajnji cilj potrošnja, zadovoljavanje potreba, jednom reči upotrebna vrednost. Naprotiv, kružni tok N-R-N polazi od novca kao krajnje tačke i na kraju se vraća na istu krajnju tačku. Otuda je sama prometna vrednost ona pobuda koja ga pokreće i cilj koji ga određuje.
U prostom robnom prometu imaju obe krajnje tačke isti ekonomski oblik. I jedna i druga jesu roba. Uz to su još i robe jednake veličine vrednosti. Ali su one kvalitativno različne upotrebne vrednosti, napr. žito i odelo. Sadržinu kretanja sačinjava ovde razmena proizvoda, razmena različnih materija u kojima je otelovljen društveni rad. Drugačije je u prometu N-R-N. On se na prvi pogled čini bez smisla jer je tautologičan. Obe krajnje tačke imaju isti ekonomski oblik. Obe su novac, dakle ne kvalitativno različite upotrebne vrednosti, jer je novac upravo preobraženi lik roba, lik u kome su njihove posebne upotrebne vrednosti iščezle. Razmeniti prvo 100 f. st. za pamuk, a onda opet taj pamuk za 100 f. st., dakle obilaznim putem novac za novac, isto za isto, izgleda da je radnja i besciljna i apsurdna[4]. Novčana suma se može od novčane sume razlikovati uopšte samo veličinom. Otuda proces N-R-N ne crpe svoj sadržaj iz neke kvalitativne različnosti svojih krajnjih tačaka, jer obe su novac, već iz njihove kvantitativne različnosti. Na kraju se iz prometa izvlači više novca no što je u početku u nj bilo ubačeno. Pamuk kupljen za 100 f. st. proda se opet napr. za 100 + 10 f. st., ili 110 f. st. Zbog toga je potpuni oblik ovog procesa N-R-N’, gde je N’=N + dN, tj jednak prvobitno predujmljenoj novčanoj sumi više izvestan priraštaj. Ovaj priraštaj, ili višak preko prvobitne vrednosti nazivam - višak vrednosti (surplus value). Otuda se prvobitno predujmljena vrednost u prometu ne samo održava nego i menja svoju veličinu, dodaje sebi višak vrednosti, drugim rečima oplođuje se. A ovo kretanje pretvara nju u kapital.
Mogućno je, doduše, i to da u R-N-R obe krajnje tačke R i R, napr. žito i odelo, budu kvantitativno različne veličine vrednosti. Može seljak da proda žito iznad vrednosti ili da kupi odelo ispod vrednosti. Može ga i prodavac odela sa svoje strane prevariti. Ali za sam ovaj oblik prometa ovakva razlika u vrednosti čisto je slučajna. On ne gubi svaku razumnost i smisao kao proces N-R-N, ako su obe krajnje tačke, napr. žito i odelo, ekvivalenti. Naprotiv, kod njega je ova ekvivalentnost uslov za normalan tok.
Ponavljanje ili obnavljanje prodaje radi kupovine nalazi, kao i sam ovaj proces, svoju granicu i završetak u konačnom rezultatu koji leži izvan prometnog procesa, u potrošnji, u zadovoljavanju određenih potreba. Naprotiv je u kupovanju radi prodavanja početak isti kao i završetak, tj. novac, prometna vrednost, a već ovo čini da je kretanje beskonačno. Svakako, iz N je postalo N + dN, iz 100 f. st. 100 + 10. Ali, posmatramo li ih čisto kvalitativno, 110 f. st. isto su što i 100 f. st., naime novac. A kvantitativno posmatrano, 110 f. st. jesu ograničena suma vrednosti kao i 100 f. st. Kad bi se ovih 110 f. st. izdalo kao novac, one bi ispale iz svoje uloge, ne bi više bile kapital. Povuku li se iz prometa, okameniće se u blago i neće im prirasti ni jedna para, ma ležale do sudnjeg dana. Prema tome, kad se već radi o oplođavanju vrednosti, onda ista potreba oplođavanja postoji i za 110 f. st. kao što je postojala za onih 100 f. st., pošto su obe sume samo ograničeni izrazi prometne vrednosti, dakle obe imaju isti poziv da se kvantitativnim uvećanjem približe apstraktnom bogatstvu. Doduše, prvobitno predujmljena vrednost od 100 f. st. za momenat se razlikuje od 10 f. st. viška vrednosti koji joj je prirastao u prometu, ali se ova razlika odmah opet rasplinjuje. Na završetku procesa ne izlazi na jednoj strani originalna vrednost od 100 f. st., a na drugoj višak vrednosti od 10 f. st., nego jedna vrednost od 110 f. st., koja se nalazi potpuno u onom istom obliku koji i treba da ima da bi otpočela proces oplođavanja kao i prvobitnih 100 f. st. Na kraju kretanja novac se opet javlja kao njegov početak[5] . Zbog toga završetak svakog pojedinačnog kružnog toka u kome se izvršuje kupovanje radi prodavanja , sam sobom čini početak za nov kružni tok. Prost robni promet - prodavanje radi kupovanja - služi kao sredstvo za konačni cilj koji se nalazi van prometa, za prisvajanje upotrebnih vrednosti, za zadovoljavanje potreba. Nasuprot tome, promet novca kao kapitala cilj je samom sebi, jer se oplođavanje vrednosti zbiva jedino u okviru ovog stalno obnavljanog kretanja. Otuda kapitalovom kretanju nema granica[6].
Kao svestan nosilac ovog kretanja vlasnik novca postaje kapitalista. Njegova je ličnost ili bolje reći njegov je džep polazna i povratna tačka novca. Objektivni sadržaj onoga prometa - oplođavanje vrednosti - njegova je subjektivna svrha, i kao kapitalista, tj. kao personifikovan, voljom i svešću obdaren kapital, funkcioniše on samo ukoliko je sve veće prisvajanje apstraktnog bogatstva jedina pobuda njegovih operacija. Upotrebnu vrednost dakle ne treba nikad uzimati kao neposrednu svrhu kapitaliste[7]. Isto tako ni pojedinačnu dobit već samo neumorno kretanje dobijanja[8]. Ovaj nagon za apsolutnim bogaćenjem, ovaj strastan lov na vrednost[9] zajednički je u kapitaliste i u zgrtača blaga, ali dok je zgrtač blaga samo lud kapitalista, dotle je kapitalista racionalan zgrtač blaga. Neumorno oplođavanje vrednosti, koje zgrtač blaga teži da postigne paštenjem da novac izbavi iz prometa[10], pametniji kapitalista postizava time što ga vazda nanovo prepušta prometu[11].
Samostalni oblici, tj. novčani oblici, koje vrednost roba uzima u prostom prometu, služe samo razmeni roba i gube se u konačnom rezultatu kretanja. Nasuprot tome, u prometu N-R-N, i jedno i drugo, i roba i novac funkcionišu samo kao različiti načini egzistencije same vrednosti, budući da je novac njen opšti, a roba njen posebni, takoreći samo prerušeni način egzistencije[12]. Ona stalno prelazi iz jednog oblika u drugi ne gubeći se u tom kretanju, te se tako pretvara u automatičan subjekt. Ako fiksiramo posebne pojavne oblike koje vrednost naizmenično uzima u kružnom toku svog života oplođujući se, dobićemo ova objašnjenja: kapital je novac, kapital je roba[13]. Ustvari pak vrednost ovde postaje subjektom procesa u kome stalno menjajući oblike novca i robe ona menja i samu svoju veličinu, te se kao višak vrednosti odvaja od same sebe kao prvobitne vrednosti, oplođuje samu sebe. Jer kretanje u kojem ona dodaje sebi višak vrednosti njeno je sopstveno kretanje, njeno sopstveno oplođavanje, dakle samooplođavanje. Ona je dobila tajno svojstvo da rađa vrednost, jer jeste vrednost. Ona rađa žive maldunce, ili bar nosi zlatna jaja.
Kao ekspanzivnom subjektu koji nosi čitav proces, u kome čas uzima a čas skida sa sebe novčani i robni oblik održavajuđi se i šiređi se u tom menjanju, vrednosti je pre svega potreban samostalan oblik kojim će se utvrđivati njena indentičnost sa samom njom. Ovaj oblik ima ona samo u novcu. Zbog toga ovoj i čini polaznu i završnu tačku svakog procesa oplođavanja vrednosti. Vrednost je iznosila 100 f. st., sad iznosi 110 f. st. itd. Ali sam novac važi ovde samo kao jedan oblik vrednosti od dva koliko ih ona ima. Ne bude li uzeo oblik robe, novac neće postati kapital. Dakle, novac ovde ne istupa polemički prema robi kao kod zgrtanja blaga. Kapitalista zna da su sve robe, ma koliko dronjave izgledale ili ma kako loše mirisale, po veroispovesti i u istini novac, iznutra obrezani Jevreji, a uz to još i čudotvorna sredstva da se od novaca pravi više novaca.
Dok u prostom prometu vrednost roba dobija naspram njihove upotrebne vrednosti u najboljem slučaju samostalni oblik novca, ovde se ona najedanput pretstavlja kao supstancija koja ima svoj sopstveni životni proces, koja se sama kreće, za koju su i novac i roba samo goli oblici. Ali to nije sve. Umesto da predstavlja odnose među robama, stupa ona sada takoreći u privatne odnose sa samom sobom.
Vrednost postaje dakle dejstvujuća vrednost, dejstvujući novac, a kao takva kapital. Ona dolazi iz prometa, ide ponovo u promet, održava se i umnožava se u njemu, vraća se iz njega uvećana i započinje vazda iznova isti kružni tok[14]. N-N’, izgleda da je oblik svojstven samo jednoj vrsti kapitala, trgovačkom kapitalu. Ali je i industrijski kapital novac koji se pretvara u robu, a prodajom robe ponovo pretvara u više novaca. Činovi koji se mogu dogoditi između kupovine i prodaje, izvan oblasti prometa, ni u čemu ne menjaju oblik ovog kretanja. Najzad u kamatonosnom kapitalu promet N-R-N’ pretstavlja se skraćeno, u svom krajnjem rezultatu, bez posredništva, takoređi lapidarnim stilom, kao N-N’, novac jednak s više novca, vrednost veća od same sebe.
Prema tome je N-R-N’ stvarno opšta formula kapitala kakav se neposredno pokazuje u oblasti prometa.
[1] Dve francuske poslovice: "Nulle terre sans seigneur" [Nema zemlje bez gospodara] i "L’argent n’a pas de maitre" [Novac nema gospodara] jasno izražavaju suprotnost između vlasti veleposeda, koja počiva na ličnim odnosima zavisnosti i gospodstva, i bezlične vladavine novca.
[2] "Novcem se kupuje roba, robom novac." (Mercier de la Riviere: "L’Ordre naturel et essentiel des societes politiques", str. 543.)
[3] "Kad se neka stvar kupi radi preprodaje, onda se na to upotrebljena suma naziva predujmljenim novcem; a ako ona nije kupljena da bi se ponovo prodala, možemo reći da je suma izdata". (James Steuart: "Works etc.", edited by General sir James Steuart, his son. London 1805, sv I, str. 274.)
[4] "Ne razmenjuje se novac za novac", dovikuje Mersije de la Rivijer merkantilistima. ("L’Ordre naturel etc.", str.486.) U jednoj knjizi koja ex professo [izričito] govori o "trgovini" i "špekulaciji" može se pročitati i ovo: "Svaka se trgovina sastoji u razmenjivanju stvari raznih vrsta; a dobit (za trgovca?) potiče baš iz te različitosti. Razmeniti funtu hleba za funtu hleba... bilo bi bez ikakve dobiti...otuda prednost trgovine prema kocki, koja je samo razmena novca za novac". (Th. Corbet:"An Inquiry into the Causes and Modes of the Wealth of Individuals; or the Principles of Trade and Speculation explained". London 1841, str. 5.) Ma da Korbet ne vidi da je N-N, razmenjivanje novca za novac, karakterističan oblik prometa ne samo trgovinskog već i svakoga kapitala, on bar priznaje da jedna vrsta trgovine, špekulacija, ima ovaj oblik jednak s kockom; ali onda dolazi Mekelek i nalazi da je kupovanje radi prodavanja špekulisanje, te da prema tome otpada razlika između trgovine i špekulacije. (MacCulloch:"A Dictionary practical etc. of Commerce". London 1847, str. 1009.) Nesravnjivo naivnije veli Pinto, Pindar amsterdamske berze: "Trgovina je kocka (ovu rečenici zajmio iz Lokea), a iz prosjaka se ne može izvući dobitak. Kad bi neko kroz duže vreme dobijao u svemu i od svakog, morao bi im dobrovoljno vratiti najveći deo dobitka ako bi hteo da igra ponovo". (Pinto: "Traite de la Circulation et du Credit". Amsterdam 1771, str. 231.)
[5]"Kapital se deli... na prvobitni kapital i na dobit, priraštaj kapitalov... ma da se u praksi ova dobit odmah dodaje kapitalu i zajedno s njim stavlja u pokret". (F. Engels:"Umrisse zu einer Kritik der Nationalokonomie" u "Deutsch-franzosische Jahrbucher", herausgegeben von Arnold Ruge und Karl Marx, Paris 1844, str. 99)
[6]Aristotel suprotstavlja ekonomiku hrematistici. On polazi od ekonomike. Ukoliko je veština privređivanja, ekonomika se ograničava na nabavljanje dobara potrebnih za život i korisnih za kuću ili državu. "Pravo bogatstvo sastoji se iz ovakvih upotrebnih vrednosti: jer količina takve vrste poseda, dovoljna za dobar život, nije bez granica. Ali ima i druga vrsta veštine privređavanja koja se ponajviše, i s pravom, zove hrematistika, po kojoj izgleda da bogatstvu i posedu nema granica. Trgovina robom ne spada od prirode u hrematistiku, jer se ovde razmena odnosi samo na ono što je samim njima (kupcu i prodavcu) potrebno". Zbog toga je, razlaže on dalje, prvobitni oblik trgovine i bila trampa, ali je njenim rasprostiranjem nužno postao novac. Kad je novac bio iznađen, morala se trampa nužno razviti u trgovinu robom, a ova se, u protivrečnosti prema svojim prvobitnim tendencijama, razvila u hrematistiku, u veštinu praviti novac. hrematistika se od ekonomike razlikuje u tome "što je za nju promet izvor bogatstva. A oko novca izgleda da se okreće zato što je novac početak i kraj ovakve vrste razmene. Stoga je i bogatstvo, za kojim hrematistika teži, neograničeno. Naime, kaogod što je svaka veština koja u svom cilju ne vidi sredstvo već krajnju svrhu neograničena u svojem stremljenju, jer gleda da mu se sve više približi, dok veštine koje samo traže sredstva radi cilja nisu neograničene, jer im sama svrha postavlja granice, tako nema brane ni cilju hrematistike koji ide za apsolutnim bogaćenjem. Dok hrematistika nema granica, ekonomika je ima... ova teži za nečim što se razlikuje od samog novca, ona za njegovim umnožavanjem... Brkanje ova dva oblika koji zahvataju jedan u drugi daje nekima povoda da kao krajnji cilj ekonomike smatraju beskonačno održavanje i umnožavanje novca". (Aristotel: "De Republica". Izd. Bekker, knj. I, gl. 8 i 9 i dalje.)
[7] "Robe (ovde u smislu upotrebnih vrednosti) nisu krajnja svrha kapitaliste koji pravi poslove... Njemu je novac krajnja svrha". (Th. Chalmers: "On Political Economy etc.", 2 izd., London 1832, str. [165] 166.)
[8] "Doduše, nije da trgovac ne ceni ni u šta već stečeni dobitak, ali mu je pogled ipak vazda upravljen u budućnost". (A. Genovesi:"Lezioni di Economia Civile" (1765). Kustodijevo izdanje talijanskih ekonomista, Parte Moderna, sv. VIII, str. 139.)
[9]"Kapitalistu će uvek voditi neutoljiva strast za dobitkom, auri sacra fames [nezasita glad za zlatom]". (MacCulloch:"The Principles of Political Economy". London 1830, str. 179.) Naravno da ovo saznanje ne smeta istom Mekeleku i njegovoj kompaniji da u teorijskim nedoumicama, napr. kad raspravljaju o preteranoj proizvodnji, tog istog kapitalistu pretvore u dobra građanina kome je jedino stalo do upotrebne vrednosti i koji čak ume planuti kurjačkom gladi za čizmama, šeširima, jajima, katunima i drugim najfamilijarnijim vrstama upotrebne vrednosti.
[10] Spasavati jedan je od karakterističnih grčkih izraza za obrazovanje blaga. Isto i englesko "to save" znači i spasavati i štedeti.
[11] "Ta beskrajnost koju stvari ne postižu u kretanju napred, one postižu u kruženju". (Galliani:"Della Moneta", str. 156.)
[12] "Ne sačinjava materija kapital, nego vrednost te materije". (J. B. Say:"Traite d’Economie Politique". 3 izd., Paris 1817, sv. II, str. 429.)
[13] "Novac u opticaju (cerrency!) , upotrebljen za proizvodne svrhe jeste kapital". (MacLeod:"The Theory and Practice of Banking". London 1855, sv. I, gl. 1 [str. 55].) "Kapital, to su robe". (James Mill:"Elements of Political Economy". London 1821, str. 74.)
[14] "Kapital... vrednost koja se neprekidno umnožava". (Sismondi:"Nouveaux Principles de l’Economie Politique" [Paris 1819], sv. I, str. [88] 89.)