Написано: мај - јун 1876.
Извор: Улога рада при претварању мајмуна у човека,
Прво издање, Библиотека марксизма-лењинизма, "Култура", Београд. Штампање
ћирилицом у 35.000 примерака завршено 25 новембра 1946 г. у штампарији "Кулутра",
Београд
Први пут издато: Die Neue Zeit 1895-06
Превела: Наташа Ткалец
Редактор: М. Игњатовић
Интернет верзија: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org)
2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условоима
наведеним у GNU Free Documentation License
Мали, али изванредно садржајни Енгелсов чланак "Улога рада при претварању мајмуна у човека" штампа се први пут у српском преводу. По замисли Енгелса овај чланак имао је да буде увод у веће дело које је Енгелс најпре назвао "О трима основним облицима поробљавања", а касније "Поробљавање радника". Пошто Енгелс није успео да заврши то дело, он је уводни део, првих 8-9 страна рукописа, назвао "Улога рада при претварању мајмуна у човека" ("Anteil der Arbeit an der Menschwerdung des Affen"). Последње 2-3 стране рукописа већ улазе у основну тему дела - поробљавање радног човечанства. Из преписке Енгелса с Вилхелмом Либкнехтом може се закључити да је овај чланак написан 1876 г. Као основа за српски превод служио је немачки оригинал из целокупних дела Маркса и Енгелса, који су сарадници Института Маркса-Енгелса-Лењина у Москви поново проверили према фотокопијама Енгелсовог рукописа.
Рад је извор свега богатства, кажу политички економисти. Он то заиста и јесте - уз природу која му пружа материјал, који он претвара у богатство. Али он је још бескрајно више од тога. Он је први основни услов свега људског живота, и то у толикој мери да у извесном смислу морамо рећи: рад је створио самог човека.
Пре више стотина хиљада година, у једном раздобљу - које се још не може тачно одредити - оног периода у развитку земље који геолози називају терцијаром, по свој прилици пред крај тога периода, живео је негде у жарком појасу - вероватно на неком великом копну, потонулом на дно Индиског Океана - један нарочито високо развијен род човеколиких мајмуна. Дарвин нам је дао приближан опис тих наших предака. Они су били потпуно покривени длаком, имали су браду и шиљате уши, и живели су у чопорима по дрвећу.
Вероватно, пре свега под утицајем свог начина живота, који је тражио да руке при верању врше другу функцију него ноге, ти су мајмуни почели да се при ходању по земљи одвикавају помагања рукама и да се навикавају на све усправнији ход. Тиме је био учињен одлучујући корак за прелаз од мајмуна к човеку.
Сви данас још постојећи човеколики мајмуни могу да стоје усправно и да се крећу само ногама, али једино у случају потребе и врло неспретно. Њихов природни ход је полуусправан - са употребом руку. Већина њих се при ходању опире о земљу чланковима савијених прстију руке и, скупивши ноге, одбацује тело између дугих руку, као хром човек који хода на штакама. Уопште, ми још и сада код мајмуна можемо посматрати све прелазне степене од ходања четвороношке до ходања на две ноге. Али ни код једног од њих то није одмакло даље од припомоћи у нужди.
Ако је усправан ход код наших длакавих предака имао да постане најпре правило, а с временом и нужност, онда то претпоставља да су руке за то време добијале све више и више друге функције. И код мајмуна постоји већ извесна подела употребе руку и ногу. Као што је већ поменуто, рука се при верању употребљава друкчије него нога. Она првенствено служи за брање и држање хране, као што то већ бива код нижих сисара са предњим шапама. Неки мајмуни граде њоме гнезда на дрвећу, или чак, као шимпанза, кровове међу гранама као заклон од невремена. Њоме они хватају батине за одбрану од непријатеља или бомбардују непријатеље плодовима и камењем. Њоме они, кад су у кавезу, врше низ једноставних операција које су видели од људи. Али баш ту се показује како је велико растојање између неразвијене руке чак и најчовеколикијих мајмуна и човечије руке усавршене радом стотина хиљада година. Број и општи распоред костију и мишића исти је код једних и других; али рука најпримитивнијег дивљака може да изврши стотине операција које ниједна мајмунска рука не може да понови. Ниједна мајмунска рука није никад направила ни најгрубље сечиво од камена.
Зато су операције којима су наши преци при прелазу од мајмуна к човеку у току много хиљада година постепено прилагођавали своју руку могле најпре бити само врло једноставне. Најпримитивнији дивљаци, чак и они код којих треба претпоставити враћање у стање које је сличније животињском, уз истовремено назадовање у телесном развитку, још увек стоје много више од тих прелазних бића. Пре него што је човечија рука прерадила први кремен у сечиво, морали су протећи такви временски размаци, према којима нама познати историски период изгледа незнатан. Али одлучујући корак био је учињен: рука је постала слободна и могла је сада да стиче све нове и нове вештине, а тиме стечена већа гипкост наслеђивала се и напредовала је из поколења у поколење.
Према томе, рука није само орган рада, она је и његов производ. Једино радом, прилагођавањем ове новим и новим операцијама, наслеђивањем тиме стеченог нарочитог развитка мишића, тетива, а у дужим периодима и костију, и све новом применом те наслеђене истанчаности на нове, све сложеније операције, човечија рука је достигла онај високи ступањ савршенства на којем је могла створити Рафаелове слике, Торвалдсенове кипове и Паганинијеву музику.
Али рука није била нешто засебно. Она је била само један од чланова целог, веома сложеног организма. И оно што је било од користи руци, било је од користи и читавом телу коме је она служила, и то на двојаки начин.
Најпре услед закона корелације растења, како га је назвао Дарвин. По томе закону одређени облици појединих делова једног органског бића увек су повезани са извесним облицима других делова, који, наизглед, с њима нису ни у каквој вези. Тако све животиње које имају црвене крвне ћелице без ћеличног једра и чија је потиљачна кост двама глежњевима (кондилима) везана ц првим пршљеном кичме, имају, без изузетка, и млечне жлезде за дојење младих. Тако су код сисара раздвојена копита редовно повезана са сложеним желуцем за преживање. Промене одређених облика повлаче за собом промене облика других делова тела, а да не можемо објаснити ту везу. Посве беле мачке ц плавим очима су увек, или готово увек, глухе. Постепено усавршавање човечије руке и формирање ногу за усправан ход, које се вршило упоредо с тим усавршавањем, бесумње је, услед закона корелације, имало обратан утицај на друге делове организма. Али је тај утицај још одвећ мало испитан, да бисмо могли рећи нешто више од опште констатације.
Далеко је важнији директан обратни утицај развитка руке на остали организам, који се да доказати. Као што је већ речено, наши мајмунски преци били су друштвена бића. Очевидно је да се човек, најдруштвенија од свих животиња, не може изводити од недруштвеног најближег претка. Господство над природом, које почиње с развијањем руке, с радом, проширивало је при сваком новом напретку видокруг човека. На предметима природе он је откривао све нова и нова, дотада непозната својства. С друге стране, развијање рада нужно је доприносило томе да се чланови друштва тешње збијају, јер је оно увећавало број случајева међусобног помагања, заједничког делања, и свест о корисности тог заједничког делања за сваког појединца постајала је све јаснија. Укратко, људи који су настајали дошли су до тога да су један другоме имали нешто да кажу. Потреба је створила себи орган: неразвијено грло мајмуна лагано, али сигурно преображавало се путем модулације за све развијенију модулацију, а органи уста постепено су учили да изговарају артикулисане гласове један за другим.
Да је ово објашњење постанка говора из рада и са радом једино исправно, доказује поређење са животињама. Оно мало што животиње, па и оне најразвијеније међу њима, имају да саопште једна другој, могу да саопште и без артикулисаног говора. У природном стању ниједна животиња не осећа као недостатак што не може говорити или разумети људски говор. Посве је друкчије кад је људи припитоме. Пас и коњ су у опхођењу с људима стекли тако добро ухо за артикулисани говор, да лако науче разумевати сваки језик у границама њиховог круга претстава. Осим тога они су стекли способност за осећања као што су приврженост људима, захвалност итд., која су им раније била туђа; и сваки онај који се много бавио с таквим животињама тешко се може отети убеђењу да има доста случајева да оне своју неспособност да говоре осећају сада као недостатак. На жалост, њихови гласовни органи су толико специјализовани у једном одређеном правцу, да се томе недостатку више не може помоћи. Али тамо где орган постоји, може и та неспособност, у извесним границама, отпасти. Органи уста код птица сигурно се у највећој мери разликују од одговарајућих човечијих органа, па ипак су птице једине животиње које могу да науче говорити; а птица с најодвратнијим гласом, папагај, говори најбоље. Нека нико не каже да он не разуме што говори. Истина, из чистог задовољства које му чини говор и друштво људи он ће сатима блебећући понављати сву своју залиху речи. Али у границама свог круга претстава он може научити и да разуме што говори. Научите папагаја псовкама, тако да он добије неку претставу о њиховом значењу, (једна од главних забава морнара који плове кући из топлих крајева), раздражите га, и убрзо ћете се уверити да он уме своје псовке исто тако исправно употребити као и нека берлинска пиљарица. Исти је случај кад мољака за посластице.
Најпре рад, а за њим и онда заједно с њим говор - то су два најбитнија потстрека под чијим се утицајем мозак мајмуна постепено преобразио у мозак човека, који га, поред све своје сличности с мајмунским, далеко превазилази и величином и савршенством. А упоредо с даљим развитком мозга ишао је даљи развитак његових најближих оруђа, чулних органа. Као што је постепени развитак говора нужно праћен одговарајућим усавршавањем органа слуха, тако је и развитак мозга уопште праћен усавршавањем свих чула. Орао види много даље него човек, али човеково око запажа на стварима много више него орлово око. Пас има много финији њух него човек, али он не разликује ни стоти део мириса који су за човека одређена обележја различитих ствари. А чуло пипања, које код мајмуна постоји једва у својим најгрубљим почецима, израдило се тек с развитком човечије руке, захваљујући раду.
Развитак мозга и њему потчињених чула, свести која је постајала све јаснија и јаснија, способности за апстраховање и закључивање, вршио је обратан утицај на рад и на говор, дајући им све нове и нове потстреке за даљи развитак. Тај даљи развитак после коначног одељивања човека од мајмуна није нипошто престао, него је, опште узевши, силно напредовао, - ма да је код разних народа и у разним епохама био различит по своме степену и правцу, а местимице чак и прекидан месним и временским назадовањем; он је, с једне стране, добио нов снажан потстрек, а, с друге стране, одређенији правац, пошто је с појавом готовог човека дошао још и нов елеменат - друштво. Свакако су протекле стотине хиљада година - у историји земље то није више него секунда у животу човека[A] - пре него што је из чопора мајмуна који су се верали по дрвећу настало људско друштво. Али се оно најзад појавило. И шта је опет карактеристично обележје људског друштва које га разликује од чопора мајмуна? Рад. Чопор мајмуна задовољавао се тиме да пождере сву храну на своме подручју, чија је величина зависила од географског положаја или отпора суседних чопора. Он се селио с једног места на друго и ступао у борбу да добије ново подручје хране, али је био неспособан да из тог подручја извуче више него што је оно од природе давало, осим што га је несвесно ђубрио својим изметом. Чим су сва могућа подручја хране била запоседнута, повећавање мајмунског становништва престало је; број животиња могао је у најбољем случају остати једнак. Али све животиње у великој мери расипају храну, а уз то уништавају прираст хране у самој клици. Вук не штеди, као што штеди ловац, срну која ће му друге године дати ланад; козе у Грчкој, које обрсте младо жбуње пре него што нарасте, оголиле су сва брда у земљи. Ово "пљачкашко газдинство" животиња игра важну улогу при постепеном преображавању врста, јер их оно приморава да се прилагођавају новој, за њих необичној храни, услед чега њихова крв добива друкчији хемиски састав и читава телесна конституција постепено бива друкчија, а врсте, које су се већ биле усталиле, изумиру. Нема сумње да је ово пљачкашко газдинство у великој мери допринело претварању наших предака у човека. У раси мајмуна, која је по интелигенцији и способности прилагођавања била далеко испред свих осталих, морало је то пљачкашко газдинство довести до тога да је све већи број биљака постајао храном, да се од тих биљака употребљавало све више јестивих делова, укратко, да је храна постајала све разноврснија, а с њоме и материје које улазе у тело, што је створило хемиске услове за претварање мајмуна у човека. Али све то још није био рад у правом смислу речи. Рад почиње са израдом оруђа. А шта претстављају најстарија оруђа која налазимо, најстарија судећи по нађеним предметима које су нам оставили у наслеђе преисториски људи и по начину живота најранијих историских народа, као и најпримитивнијих садашњих дивљака? Та оруђа претстављају оруђа за лов и риболов; прва су уједно и оружје. Али лов и риболов претпостављају прелаз од чисто биљне хране на употребу меса упоредо с биљном храном, а то је опет нов битан корак на путу претварања у човека. Месна храна садржавала је у скоро готовом стању најбитније састојке који су потребни организму ради размене материја; она је скратила варење, а тиме уједно и трајање осталих вегетативних процеса - који одговарају процесима биљног живота - у организму, и тако дала више времена, више материја и више енергије за активно испољавање животињског (анималног) живота у правом смислу речи. И уколико се човек који је настајао више удаљавао од биљке, утолико се више уздизао и над животињом. Као што је привикавање на биљну храну поред месне хране учинило дивље мачке и псе слугама човека, тако је привикавање на месну храну поред биљне хране битно допринело повећању телесне снаге и самосталности човека који је настајао. Али најбитније је било деловање месне хране на мозак, који је сада, много обилније него пре, добивао потребне материје за своју прехрану и развитак, и који се стога могао брже и потпуније развијати из поколења у поколење. Нека извине господа вегетаријанци, али човек није настао без месне хране, а ако је месна храна код свих нама познатих народа у једно или друго време и довела до људождерства (преци Берлинаца, Велетаби или Вилци, још су у X веку јели своје родитеље), то данас ништа не значи.
Месна храна је довела до двеју нових тековина од пресудног значаја: до коришћења ватре и до припитомљавања животиња. Прво је још више скратило процес варења, јер је омогућило да храна тако рећи већ упола сварена долази у уста; друго је учинило да је месна храна постала обилнија, јеп је поред лова створило нов и редовнији извор те хране, а осим тога је у млеку и његовим производима давало нову храну, која по своме саставу није слабија од меса. И тако су обе ове тековине већ директно постале нова средства за еманципацију човека. Сувише би нас далеко одвело да се овде задржавамо на њиховим индиректним последицама, ма колико да је велика била њихова важност за развитак човека и друштва.
Као што је човек научио да једе све што се може јести, тако је научио и да живи у свакој клими. Он се проширио преко целе за становање погодне земље, он, једина животиња која је била способна да то изврши самостално. Друге животиње које су се привикле на све климе нису то научиле самостално, него само пратећи човека: домаће животиње и гамад. А прелаз из равномерно жарке климе прадомовине у хладније крајеве, где се година делила на зиму и лето, створио је нове потребе: потребу стана и одеће за заштиту од студени и влаге, створио је нове гране рада, а тиме и нове делатности, које су човека све више удаљавале од животиње.
Заједничким деловањем руке, органа говора и мозга, не само код сваког појединца него и у друштву, људи су постали способни да обављају све сложеније операције, да себи постављају и да достижу све више циљеве. Сам рад постајао је из поколења у поколење друкчији, савршенији, многостранији. Лову и сточарству придружила се земљорадња, а овој предење и ткање, обрада метала, грнчарство, бродарство. Поред трговине и занатства појавила се најзад уметност и наука, из племена развиле су се нације и државе. Развило се право и политика, а с њима и фантастични одраз људских ствари у човековој глави: религија. Пред свим тим "творевинама, које су иступале пре свега као производи главе и изгледале као нешто што влада људским друштвом, скромнији производи руке која ради ступили су у позадину; утолико пре што је глава која планира рад већ на веома раном ступњу развитка друштва (на пр. већ у првобитној породици) могла планирани рад предавати туђим рукама да га изведу. Глави, развитку и делатности мозга приписивала се сва заслуга за брзи напредак цивилизације; људи су се навикли да своје делање објашњавају из свога мишљења, уместо из својих потреба (које се притом, наравно, одражавају у глави, долазе до свести) - и тако је с временом настао онај идеалистички поглед на свет који је, особито после пропасти античког света, овладао умовима. Он и сада влада у толикој мери, да чак материјалистички природњаци Дарвинове школе још не могу да себи створе јасну претставу о постанку човека, јер, услед овог идеолошког утицаја, не виде улогу коју је при томе играо рад.
Животиње, као што смо већ поменули, такође мењају својом делатношћу спољну природу, иако не у оноликој мери као човек, и то њихово мењање околине врши опет, као што смо видели, обратан утицај на своје узрочнике, изазивајући код њих промене. Јер се у природи ништа не збива изоловано. Свака појава утиче на другу, и обрнуто, и у већини случајева баш заборављање тог свестраног кретања и узајамног деловања спречава наше природњаке да јасно виде најједноставније ствари. Видели смо како козе спречавају поновно пошумљивање Грчке; на Св. Јелени успеле су козе и свиње, које су онамо довезли први морепловци, да стару вегетацију острва готово потпуно униште, и тако су припремиле тло за ширење оних биљака које су тамо донели каснији морепловци и колонисти. Али кад животиње трајно делују на своју околину, то се догађа ненамерно, и то је, за саме те животиње, нешто случајно. Уколико се пак људи више удаљавају од животиње, утолико њихово деловање на природу све више добива карактер смишљеног, планског деловања према одређеним, унапред познатим циљевима. Животиња уништава вегетацију једног предела, а да не зна шта ради. Човек је уништава да би на ослобођеном тлу сејао житарице или садио дрвеће и винову лозу, за које зна да ће му донети род који неколико пута премашује оно што је посејао или посадио. Он преноси корисне биљке и домаће животиње из једне земље у другу и тако мења флору и фауну читавих делова света. И не само то. Вештачким гајењем биљке и животиње се под човековом руком толико мењају, да их више не можемо препознати. Дивље биљке од којих потичу наше житарице нису ни до данданас нађене. Од које дивље животиње потичу наши пси, који се и међу собом толико разликују, или наше исто тако многобројне пасмине коња, још је увек спорно.
Уосталом, само се по себи разуме да нам не пада на памет да животињама одричемо способност планског, смишљеног делања. Напротив. Планско делање постоји у клици свуда где постоји и реагира протоплазма, жива беланчевина, тј. где она врши одређене, макар и најпростије покрете као последицу одређених спољних надражаја. Таква реакција постоји већ тамо где још нема никакве ћелице, акамоли нервне ћелице. Начин на који биљке што једу инсекте хватају свој плен изгледа такође у извесном смислу плански, иако се врши потпуно несвесно. Код животиња се развија способност свесне, планске акције у сразмери с развитком нервног система и код сисара достиже већ висок степен. У енглеском лову псима на лисице можемо сваког дана посматрати како лисица тачно уме да примени своје велико познавање терена да би умакла својим прогонитељима, и како добро познаје и искоришћава сва преимућства која јој пружа терен да би замела траг. Код наших домаћих животиња, које су се у саобраћају с људима више развиле, можемо свакодневно посматрати разна лукавства, која стоје на посве једнаком ступњу као лукавства деце. Јер као што историја развитка људског ембриона у утроби матере претставља само скраћено понављање исто рије телесног развитка наших животињских предака почев од црва, развитка који је трајао милионе година, тако и духовни развитак детета претставља понављање, само још више скраћено, интелектуалног развитка тих истих предака, у најмању руку оних каснијих. Али све планске акције свих животиња нису могле да земљи утисну печат њихове воље. То је могао само човек.
Укратко, животиња се само користи спољном природом и изазива у њој промене просто својим присуством; човек међутим приморава је, променама које у њу уноси, да служи његовим циљевима, влада њоме. И то је последња, битна разлика између човека и осталих животиња, и опет је рад тај који ствара ту разлику.[B]
Али немојмо да себи одвише ласкамо нашим људским победама над природом. За сваку такву победу она нам се свети. Истина, свака од њих има у првом реду оне последице на које смо ми рачунали, али у другом и трећем реду она има посве друге, непредвиђене последице, које веома често ниште оне прве. Људи који су у Месопотамији, Грчкој, Малој Азији и другде искрчили шуме да би добили; зиратну земљу, нису ни сањали да су тиме положили темеље садашњој пустоши тих земаља, лишивши их са шумама уједно и центара за скупљање и задржавање влаге. Кад су алписки Италијани на јужним падинама планина искрчили јелове шуме, тако брижљиво чуване на северним падинама, нису ни слутили да су тиме потсекли корен планинском сточарству на своме подручју; још мање су слутили да су тиме својим планинским изворима одузели воду за највећи део године, да би ти извори за време киша могли изливати на равницу још бесније бујице. Људи који су распространили кромпир по Европи нису знали да са брашнавим гомољикама уједно распрострањују и шкрофулозу. И тако нас чињенице на сваком кораку потсећају на то да ми нипошто не владамо природом као што освајач влада туђим народом, као неко ко стоји ван природе, - него да својим месом, крвљу и мозгом њој припадамо и усред ње стојимо, и да се сва наша власт над њом састоји у томе што над свим осталим створовима имамо то преимућство да можемо сазнавати и правилно примењивати њене законе.
И ми, у ствари, сваким даном учимо да правилније разумевамо њене законе и да сазнајемо ближе и даље последице наших захвата у уобичајени ток природе. Особито после огромних успеха природних наука у овом веку ми смо све више у стању да упознамо, а тиме и савладамо и удаљеније природне последице бар најобичнијих наших операција у области производње. И уколико се више то буде дешавало, утолико ће више и људи не само опет осећати него и знати своје јединство с природом, и утолико ће бити немогућнија она бесмислена и противприродна претстава о некаквој супротности између духа и материје, човека и природе, душе и тела, која се појавила у Европи после пропасти класичне антике и која је у хришћанству постигла свој највиши развитак.
Али ако је био потребан рад хиљада година док смо донекле научили да прорачунавамо удаљеније природне последице наших операција управљених на производњу, још је много теже било научити то у погледу удаљенијих друштвеиих последица тих операција. Споменули смо кромпир и распрострањивање шкрофулозе која га је пратила. Али шта је шкрофулоза према оним последицама које је за животни положај народних маса читавих земаља имала чињеница, да је исхрана радника била сведена на сам кромпир? Шта је шкрофулоза према оној глади која је 1847, као последица болести кромпира, задесила Ирску и која је један милион Ираца који су се хранили само кромпиром или готово само кромпиром бацила у гроб, а два милиона потерала преко океана? Кад су Арабљани научили да дестилирају алкоxол, није им ни у сну падало на ум да су тиме створили једно од главних оруђа којим ће бити истребљени прастановници Америке, која тада још није била ни откривена. А кад је затим Колумбо открио ту Америку, он није знао да је тиме поново оживео ропство, које је у Европи већ одавно било ишчезло, и положио темеље трговини Црнцима. Људи који су у XVII и XVIII веку радили на изради парне машине нису слутили да стварају оно оруђе које ће више него иједно друго револуционисати друштвени поредак у целом свету, и које ће, особито у Европи, путем концентрације богатства у рукама мањине и осиромашења огромне већине дати буржоазији најпре социјално и политичко господство, а затим изазвати класну борбу између буржоазије и пролетапијата, која се може свршити само обарањем буржоазије и уништењем свих класних супротности. - Али и на том подручју ми се постепено, путем дугог, често пута горког искуства и путем сабирања и анализе историског материјала учимо да себи разјашњавамо индиректне, удаљеније друштвене последице наше производне делатности, чиме добивамо могућност да те последице потчинимо нашој власти и да их регулишемо.
Али да би се то регулисање спровело, за то је потребно нешто више него пуко сазнање. За то је потребан потпун преокрет нашег досадашњег начина производње и с њиме и читавог нашег садашњег друштвеног поретка.
Сви досадашњи начини производње ишли су само за тим да постигну најближи, најнепосреднији корисни ефекат рада. О даљим последицама, које се појављују тек касније и које постају делотворне тек постепеним понављањем и нагомилавањем, није се уопште водило рачуна. Првобитна заједничка својина на земљу одговарала је, с једне стране, ступњу развитка људи, који је њихов видокруг уопште ограничавао на оно што је најближе, а с друге стране претпостављала је постојање извесног вишка расположивог земљишта, који је давао неке могућности за случај лоших последица ове примитивне привреде. Када је тај вишак земљишта био исцрпен, пропадала је и заједничка својина. Али сви виши облици производње довели су до поделе становништва на различите класе, а тиме до супротности између владајућих и угњетених класа. Тиме је интерес владајуће класе постао фактор који покреће производњу, уколико се ова није ограничавала на најбедније одржавање живота угњетених. Најпотпуније је то спроведено у капиталистичком начину производње, који сада влада у западној Европи. Поједини капиталисти који владају производњом и разменом могу да се брину само за најнепосреднији корисни ефекат својег делања. Па чак и тај корисни ефекат - уколико се ради о корисности произведеног или размењеног артикла - долази потпуно у позадину; једина покретачка опруга постаје профит који ће се при продаји постићи.[C]
Социјална наука буржоазије, класична политичка економија, бави се претежно само оним друштвеним последицама људских радњи, усмерених на производњу и размену, чије се постизање непосредно има у виду. То потпуно одговара друштвеној организацији, чији је она теоретски израз. Тамо где се поједини капиталисти баве производњом и разменом ради непосредног профита, могу у првом реду доћи у обзир само најближи, најнепосреднији резултати. Ако поједини фабрикант или трговац прода израђену или купљену робу само са уобичајеним профитом, он је задовољан и не брине се шта ће после бити с робом и њеним купцем. Исто је тако с природним последицама тих истих радња. Шпански плантажери на Куби који су спалили шуме по падинама и којима је пепео дао довољно гнојива за једну генерацију врло рентабилног кавинор дрвета - шта је тим плантажерима било стало до тога што су доцније тропске кише спрале сада незаштићену земљу и оставиле само голо стење? При данашњем начину производње, како у односу према природи, тако и према друштву, долази претежно у обзир само први опипљиви успех; и онда се људи још чуде што су даље последице радња које иду за постизањем тог успеха сасвим друкчије, већином потпуно супротне, што се хармонија између тражње и понуде претвара у своју поларну супротност, као што то показује ток сваког десетогодишњег индустриског циклуса и као што је и Немачка за време "краха"[D] проживела малу предигру тога; што се приватна својина, заснована на властитом раду, у свом даљем развитку нужно претвара у отсуство својине код радника, док се сва имовина све више и више концентрише у рукама нерадника; што [.. .][E]
[A]
Сер Б. Томсон, ауторитет првог реда у тој области, израчунао је да није могло
протећи много више од сто милиона година од времена кад се земља била толико
охладила да су на њој могле живети биљке и животиње. (Енгелсова примедба.)
[B] Са стране оловком
додато: оплемењивање. - Ред.
[C] Ту се рукопис
завршава. Наставак је написан на засебном листу хартије, који је једном белешком,
написаном туђом руком, обележен као завршни лист првог концепта. - Ред.
[D] Енгелс има у
виду привредну кризу 1873/74. - Ред.
[E] [.. .] Овде
се рукопис прекида. - Ред.