Transkripcija / HTML: Milan Đurić / Stevan Gostojić
Keln, 24. juna, 10 časova uveče. Pisma iz Pariza od 23. su izostala. Kurir koji je uspeo da se probije ovamo priča da je u vreme njegovog odlaska izbila u Parizu borba između naroda i Nacionalne garde i da je na izvesnoj udaljenosti od Pariza čuo jaku topovsku paljbu.
"Neue Rheinische Zeitung", br. 25
od 25. juna 1848. Poseban prilog
Keln, 25. juna, 10 časova uveče. Pisma iz Pariza opet nisu stigla; danas prispeli pariski listovi su od 23. juna i pri redovnom otpremanju pošte morali su stići još sinoć. Jedini izvori koji nam u takvim okolnostima stoje na raspolaganju jesu konfuzni i protivrečni izveštaji belgijskih listova i naše vlastito poznavanje prilika u Parizu. Pokušali smo da na osnovu toga damo našim čitaocima što verniju sliku ustanka od 23. juna.
Za dalje komentare nemamo vremena. Naše iscrpno mišljenje i potpuniji izveštaj o sednici pariskog Skupštinskog doma koja je održana 23. juna donećemo sutra.
"Neue Rheinische Zeitung", br. 26
od 26. juna 1848. Poseban prilog
Ustanak je čisto radnički ustanak. Gnev radnika izbio je protiv vlade i Skupštine, koje su izneverile njegove nade, svakodnevno preduzimale nove mere u interesu buržoazije protiv radnika, raspustile radničku komisiju u Luksemburgu [Reč je o Vladinoj komisiji za radničko pitanje koja je zasedala u Luksemburškoj palati (Luxembourg) pod predsedavanjem Louis-a Blanc-a; obrazovala ju je privremena vlada 28. februara 1848. pod pritiskom radnika, koji su zahtevali stvaranje ministarstva rada. Praktična delatnost te takozvane Luksemburške komisije, sastavljene od predstavnika radnika i preduzetnika, svela se na posredovanje u radnim sukobima, često u interesu preduzetnika, čemu je doprinosila sporazumaška taktika Louis-a Blanc-a. Posle akcije narodnih masa 15. maja 1848, u kojoj su glavnu ulogu igrali pariski radnici, vlada je 16. maja likvidirala Luksemburšku komisiju.], suzile delatnost nacionalnih radionica [Nacionalni ateljei, ili nacionalne radionice (ateliers nationaux) bile su stvorene odmah posle februarske revolucije 1848. dekretom francuske privremene vlade. Pri tome je vlada, s jedne strane, išla za tim da među radnicima diskredituje ideje Loius-a Blanc-a o organizaciji rada, a s druge - da vojnički organizovane radnike nacionalnih ateljea iskoristi u borbi protiv revolucionarnog proletarijata. Ali pošto plan da se radnička klasa pocepa nije uspeo i pošto su radnicima zaposlenim u nacionalnim radionicama sve više ovladavala revolucionarna raspoloženja, buržoaska privremena vlada je preduzela niz mera u cilju likvidacije tih radionica (smanjenjem broja radnika, upućivanje radnika na javne radove u provinciju itd.). To je izazvalo žestoko negodovanje pariskog proletarijata i bilo jedan od povoda za otpočinjanje junskog ustanka. Posle ugušenja ustanka, Cavaignacova vlada je 3. jula 1848. donela dekret o raspuštanju nacionalnih radonica.], donele zakon o zabrani okupljanja. Iz svih pojedinosti se vidi da ustanak ima nesumnjivo preoleterski karakter.
Bulevari, velike žile kucavice pariskog života, bili su pozornica prvih okupljanja. Od kapije Saint-Denis pa dole do ulice Temple sve je bilo puno naroda. Radnici iz nacionalnih radionica izjavili su da neće poći u Solonj u tamošnje nacionalne radionice: drugi su pričali da su juče krenuli onamo, ali da su već kod Barriere Fontainebleau uzalud čekali putnu objavu i naređenje za polazak koje su im prethodnog dana uveče bili obećani.
Oko deset časova čuli su se pozivi da se dižu barikade. Istočni i jugoistočni deo Pariza, počev od kvarta i predgrađa Poissonniere, bili su brzo zabarikadirani, ali, izgleda prilično bez reda i međusobne veze. Ulice Saint-Denis, Saint-Martin, Rambuteau, Faubourg Poissonniere i na levoj obali Sene prilazi predgrađima Saint-Jacques i Saint-Marceau - ulice Saint-Jacques, La Harpe, La Huchette i mostovi k njima - bili su u većoj ili manjoj meri utvrđeni. Na barikadama su bile pobodene zastave s natpisom: "Hleb ili smrt!", ili "Rad ili smrt!"
Ustanak se, dakle, nesumnjivo oslanjao na istočni deo grada pretežno naseljen radnicima, u prvom redu na predgrađa Saint-Jacques, Saint-Marceau, Saint-Antoine, Temple, Saint-Martin i Saint-Denis, na "Aimables faubourgs" ["aimables faubourgs" ("ljubazna predgrađa") - tako je Louis-Philippe zvao predgrađa Pariza.], a zatim na delove grada koji leže između njih (kvartovi Saint-Antoine, Marais, Saint-Martin i Saint-Denis).
Posle dizanja barikada usledili su napadi. Stražarnicu na bulevaru Bonne-Nouvelle, koja je gotovo u svakoj revoluciji prva na udaru, zaposela je Mobilna garda [Mobilna garda stvorena je dekretom privremene vlade od 25. februara 1848. za borbu protiv revolucionarno nastrojenih narodnih masa. Njeni odredi, koje je sačinjavao uglavnom lumpenproletarijat, bili su iskorišteni za ugušenje junačkog ustanka.]. Narod je tu stražarnicu razoružao.
Ali ubrzo zatim pritekla je u pomoć buržoaska garda iz zapadnih delova grada. Ona je ponovo zauzela stražarnicu. Drugi odred zaposeo je visoki trotoar pored Theatre du Gymnase, koji dominira velikim delom bulevara. Narod je pokušao da razoruža isturene straže; no dok se to dešavalo, ni s jedne strane još nije bilo upotrebljeno oružje.
Najzad je došlo naređenje da se zauzme barikada podignuta preko bulevara kod kapije Saint-Denis. Nacionalna garda [Nacionalna garda - u Francuskoj 1848. oružana organizacija koja je bila iskorištena za odbranu buržoaskog "reda".], s policijskim komesarom na čelu, krenula je napred; pregovaralo se; palo je nekoliko hitaca, nije jasno s koje strane, i ubrzo je paljba postala opšta.
Odmah je otvorila vatru i stražarnica Bonne-Nouvelle; jedan bataljon Druge legije, koji je bio zaposeo bulevar Poissonniere takođe je krenuo napred s nabijenim puškama. Narod je bio opkoljen sa svih strana. Nacionalna garda je sa svojih pogodnih i delom sigurnih položaja otvorila na radnike žestoku unakrsnu vatru. Ovi su se branili pola časa; napokon su bili zauzeli bulevar Bonne Nouvelle i barikade do kapije Saint-Martin. Ovde je nacionalna garda oko jedanaest časova takođe zauzela barikade sa strane Temple-a i zaposela prilaze bulevaru.
Junaci koji su na juriš zauzeli te barikade bili su buržuji drugog arondismana, koji se prostire od Palais Ex-Royal-a [Palais Royal (Kraljevska palata) - palata u Parizu koja je od 1643. služila kao rezidencija Louis-a XIV, a 1692. prešla u vlasništvo orleanske grane Bourbona. Posle februarske revolucije 1848. proglašena je vlasništvom države i nazvana Palais National (Nacionalna palata).] preko čitavog predgrađa Montmartre. Tu stanuju bogate dućandžije [Kramer] ulica Vivienne, Richelieu i Italijanskog bulevara [Boulevard des Italiens], krupni bankari ulica Laffittei Bergere i bodri renterijeri sa Chausee d'Antin. Tu stanuju Rothschild i Fould, Rougemont de Lowemberg i Ganneron. Jednom reči, tu je Berza, Tortoni [U Cafe Tortoni, na Italijanskom bulevaru (Boulevard des Italiens), i u neposrednoj okolini te kafane svršavali su se berzanski poslovi u časovima kad je berza bila zatvorena. Za razliku od službene berze, Cafe Tortoni i rejon oko nje nazivani su "Mala berza".] i sve što se takvog mesta hvata i drži.
Ti junaci, koje je crvena republika ugrožavala pre svih i više od svih, bili su i prvi na licu mesta. Karakteristično je da su prvu barikadu od 23. juna zauzeli oni koji su bili pobeđeni 24. februara. U jačini od tri hiljade ljudi oni su krenuli u napad, i četiri čete na juriš su zauzele prevrnuti omnibus. Izgleda da su se ustanici, međutim, ponovo utvrdili kod kapije Saint-Denis, jer je oko podneva general Lamoriciere morao izvršiti napad s jakim detašmanima Mobilne garde, linijskih trupa, konjice i s dva topa, da bi zajedno s Drugom legijom (Nacionalne garde 2. arondismana) zauzeo jednu jaku barikadu. Jedan vod Mobilne garde ustanici su prinudili na povlačenje.
Borba na bulevaru Saint-Denis bila je signal za borbu u svim istočnim arondismanima Pariza. Ona je bila krvava. Više od 30 ustanika ubijeno je ili ranjeno. Razjareni radnici zaklinju se da će iduće noći navaliti sa svih strana i boriti se na život ili smrt protiv "municipalne garde Republike" [Takozvana Republikanska garda formirana je 16. maja 1848. po nalogu francuske vlade, koju je uznemirilo revolucionarno istupanje pariskih radnika 15. maja. Republikanska garda, kojom su komandovali kontrarevolucionarni oficiri, vršila je policijsku službu u Parizu i bila podređena prefektu policije; imala je 2600 ljudi.].
U jedanaest časova vođene su borbe i u ulici Planche-Mibray (nastavak ulice Saint-Martin prema Seni); ubijen je jedan čovek.
Na području Les Halles, ulice Rambuteau i drugde došlo je takođe do krvavih sukoba. Na mestu je ostalo četiri do pet mrtvih.
U jedan čas došlo je do borbe u ulici Paradis-Poissonniere. Nacionalna garda otvorila je vatru; rezultat nije poznat. U predgrađu Poissonniere posle krvavog sukoba bila su razoružana dva podoficira Nacionalne garde.
Ulica Saint-Denis bila je očišćena napadima konjice.
U predgrađu Saint-Jacques vođene su posle podne žestoke borbe. U ulicama Saint-Jacques i La Harpe, na trgu Maubert vršeni su juriši na barikade s promenljivim uspehom i one su žestoko tučene kartečima. I u predgrađu Montmartre trupe su pucale iz topova.
Ustanici su bili uglavnom potisnuti. Većnica je ostala slobodna; u tri časa ustanak je bio ograničen na predgrađa i na kvart Marais.
Uostalom, videlo se malo neuniformisanih nacionalnih gardista (tj. radnika koji nemaju novca za uniformu) pod oružjem. Naprotiv, među njima je bilo ljudi koji su nosili luksuzno oružje, lovačke puške itd. I konjanici Nacionalne garde (oduvek mladi ljudi iz najbogatijih porodica) stupili su kao pešaci u redove pešadije. Na bulevaru Poissonniere nacionalni gardisti mirno su dopustili da ih narod razoruža, a zatim su strugnuli.
U pet časova još je trajala borba, a onda ju je pljusak naglo prekinuo.
Na pojedinim mestima, međutim, tuklo se do kasno u noć. U devet časova još su se čuli pucnji iz pušaka u predgrađu Saint-Antoine, centru radničkog stanovništva.
Dosad borba još nije bila vođena svom žestinom odlučujuće revolucije. Izgleda da je Nacionalna garda, izuzev Druge legije, većinom oklevala da napadne barikade. Radnici, iako su bili razjareni, ograničili su se, razumljivo, na to da brane svoje barikade.
Tako su se obe strane uveče rastale pošto su zakazale sastanak za iduće jutro. Prvi dan borbe nije vladi doneo nikakve prednosti; potisnuti ustanici mogli su u toku noći, što su stvarno i učinili, ponovo zaposesti izgubljene položaje. Vlada je, naprotiv, imala protiv sebe dve važne činjenice: tukla je kartečima, a nije prvog dana ugušila pobunu. Ali s kartečima i s jednom noći koja nije bila noć pobede, nego samo zatišja - prestaje pobuna, a počinje revolucija.
"Neue Rheinische Zeitung", br. 26
od 26. juna 1848.
Keln, 26. juna. Vesti iz Pariza koje su upravo stigle zauzimaju toliko prostora da smo primorani izostaviti sve komentare.
Zato samo dve reči našim čitaocima. Ostavka Ledru-Rollina i Lamartine-a, kao i njihovih ministara; Cavaignacova vojna diktatura presađena iz Alžira u Pariz; Marrast civilni diktator; Pariz natopljen krvlju; ustanak razvijen u najveću revoluciju koja se ikada zbila, u revoluciju proletarijata protiv buržoazije - to su naše najnovije vesti iz Pariza. Gigantskim obrisima ove junske revolucije nisu dovoljna tri dana kao julskoj revoluciji i februarskoj revoluciji; ali pobeda naroda nesumljivija je no ikad. Francuska buržoazija usudila se da učini ono što se nikad nisu usudili da učine francuski kraljevi: ona je sama bacila kocku. S ovim drugim činom francuske revolucije tek počinje evropska tragedija.
"Neue Rheinische Zeitung", br. 27
od 27. juna 1848.
Još jednako nalazimo masu pojedinosti o borbi od 23. juna koje bi trebalo dodati. Materijal koji je pred nama neiscrpan je; ali vreme nam dopušta da damo samo ono najglavnije i karakteristično.
Junska revolucija pruža prizor ogorčene borbe kakvu Pariz, kakvu svet još nije video. Od svih dosadašnjih revolucija najžešća borba vodila se martovskih dana u Milanu [Severna Italija je tada pripadala austrijskoj monarhiji. Početkom 1848. izbio je ustanak Talijana protiv strane vladavine a za ujedinjenje i nezavisnost Italije. Vest o pobedi revolucije u Beču dovela je 18. marta 1848. do snažnog narodnog ustanka u Milanu. U ogorčenoj borbi, koja se vodila pet dana, ustanici su uspeli da prisile Radetzkog da sa 15.000 austrijskih vojnika napusti grad. Dvadeset drugog marta bila je obrazovana privremena vlada, u koju su ušli predstavnici liberalne buržoazije. Kralju Sardinije i Pijemonta Carlu Albertu pošlo je za rukom da se stavi na čelo talijanskog oslobodilačkog pokreta, pri čemu je njegov cilj bio da svoje kraljevstvo proširi na celu severnu Italiju; prema demokratskom narodnom pokretu odnosio se neprijateljski. Sardinsko-lombardijska vojska, pod komandom Carla Alberta, potisnula je najpre trupe Radetzkog prema severu, ali je zatim zbog oklevanja i vojničke nesposobnosti Carla Alberta i njegovih generala pretrpela niz poraza. Milano je ponovo pao u ruke Austrijanaca. Iz straha da pri potpunom porazu ne izgubi i svoje dotadašnje posede, Carlo Alberto je na to sklopio 9. avgusta 1848. primirje s Austrijancima, koje je posle isteka šest meseci bilo produženo. Vojne akcije bile su još jedanput preduzete 20. marta 1849, ali ubrzo zatim Austrijanci su do nogu potukli sardinsku vojsku, a kralj Carlo Alberto se odrekao prestola.]. Tamo je gotovo goloruko stanovništvo od 170.000 duša tuklo armiju od 20.000 do 30.000 ljudi. Ali martovski dani Milana su dečija igra prema junskim danima Pariza.
Ono po čemu se junska revolucija razlikuje od svih dosadašnjih revolucija jeste odsutnost svih iluzija, svakog oduševljenja.
Narod ne stoji, kao u februaru, na barikadama i ne peva "Mourir pour la patrie" ["Mourir por la patrie" ("Umreti za otadžbinu") - refren francuske patriotske pesme, popularne u periodu februarske revolucije.] - radnici se 23. juna bore za svoju egzistenciju; otadžbina je za njih izgubila svako značenje. "Marseljeza" i sva sećanja na veliku revoluciju su iščezla. Narod i buržuji slute da je revolucija u koju stupaju veća nego ona od 1789. i od 1793.
Junska revolucija je revolucija očajanja, i njene bitke biju se s nemim gnevom, s mračnom hladnokrvnošću očaja; radnici znaju da vode borbu na život i smrt, i pred strahovitom ozbiljnošću te borbe ćuti čak i vedri francuski esprit.
U istoriji su bila samo dva momenta koji pokazuju sličnost s tom borbom koja se u ovom trenutku verovatno još vodi u Parizu: rat robova u Rimu i lionski ustanak iz 1834.
Stari lionski moto "Živeti radeći ili umreti boreći se" iznenada je posle četrnaest godina ponovo uskrsao i bio napisan na zastavama.
Junska revolucija je prva revolucija koja stvarno cepa čitavo društvo na dva velika neprijateljska vojna tabora, koje predstavlja istočni i zapadni Pariz. Unisonost februarske revolucije je iščezla. Ona je poetična unisonost, puna bleštavih iluzija, puna lepih laži, koju je tako dostojno reprezentovao krasnorečivi izdajnik Lamartine. Neumoljivost stvarnosti gazi danas sva licemerna obećanja od 25. februara. Februarski borci bore se danas između sebe, i - što se još nikad nije desilo - nema više indiferentnosti; stvarno se svaki za oružje sposoban muškarac bori s ove ili s one strane barikade.
Armije koje se bore na ulicama Pariza jake su koliko armije koje su se borile u lajpciškoj bici naroda [U bici kod Lajpciga od 16. do 19. oktobra 1813. učestvovale su trupe Rusije, Pruske, Austrije i Švedske. Bitka se završila pobedom tih savezničkih vojski nad Napoleonovom vojskom.]. Već samo to dokazuje ogromno značenje junske revolucije.
No pređimo na opisivanje same borbe.
Prema našim jučerašnjim vestima, morali smo smatrati da su barikade bile postavljene prilično neplanski. Današnji iscrpni izveštaji pokazuju suprotno. Još nikada nije radnička odbrana bila izvedena s toliko hladnokrvnosti, s toliko plana.
Grad se podelio na dva vojna tabora. Granična linija među njima počinjala je na severoistočnom rubu grada, išla od Montmartre-a naniže do kapije Saint-Denis, odavde niz ulicu Saint-Denis, preko ostrva Cite, ulicom Saint-Jacques do Barriere. Prostor istočno od te linije zaposeli su i utvrdili radnici; sa zapadnog dela napadala je buržoazija i odatle dobijala pojačanja.
Od ranog jutra narod je ćuteći počeo da diže svoje barikade. Bile su više i čvršće no ikad. Na barikadi pri ulazu u predgrađe Saint-Antoine vijorila je ogromna crvena zastava.
Bulevar Saint-Denis bio je vrlo jako ytvrđen. Barikade na bulevaru, barikade u ulici Clery [Rue de Clery] i kuće pretvorene u prave tvrđave sačinjavale su kompletan odbrambeni sistem. Ovde je izbila, kao što smo već juče izvestili, prva značajna borba. Narod se tukao s neviđenim preziranjem smrti. Jak odred Nacionalne garde napao je s boka barikadu u ulici Clery. Većina branilaca barikade se povukla. Samo sedam muškaraca i dve žene, dve mlade lepe grizete, ostale su na svom mestu. Jedan od sedmorice penje se na barikadu, sa zastavom u ruci. Drugi otvaraju vatru. Nacionalna garda uzvraća, barjaktar pada. Tada jedna od grizeta, visoka lepa devojka, ukusno odevena, nagih ruku, dohvata zastavu, penje se preko barikade, ide pravo prema Nacionalnoj gardi. Vatra traje, a buržuji iz Nacionalne garde pucaju na devojku i ubijaju je kad je došla tik do njihovih bajoneta. Odmah pritrčava druga grizeta, dohvata zastavu, podiže glavu svoje drugarice, i pošto vidi da je ona mrtva, besno baca kamenje na Nacionalnu gardu. I ona pada od buržoaskih zrna. Vatra postaje sve življa, puca se s prozora, s barikade; redovi Nacionalne garde se proređuju; najzad dolazi pomoć, i barikada se osvaja na juriš. Od sedam branilaca barikade samo je još jedan ostao u životu; bio je razoružan i zarobljen. Ovo junačko delo protiv sedam radnika i dve grizete izveli su lafovi i berzanski vukovi iz Druge legije.
Posle spajanja obaju odreda i zauzeća barikade nastupila je za trenutak mučna tišina. Ali ubrzo je bila prekinuta. Hrabra Nacionalna garda otvara živu plotunsku paljbu na goloruke i mirne mase ljudi koji stoje na jednom delu bulevara. Užasnuti, oni se raspršuju. ali barikade nisu zauzete. Tek kada je došao sam Cavaignac s linijskim trupama i konjicom, posle duge borbe i tek oko tri časa bulevar je bio zauzet do kapije Saint-Martin.
U predgrađu Poissonniere bilo je podignuto nekoliko barikada, naročito na uglu aleje Lafayette, gde je isto tako nekoliko kuća služilo ustanicima kao utvđenje. Ustanicima je komandovao oficir Nacionalne garde. Protiv njih su nastupali 7. laki pešadijski puk, Mobilna garda i Nacionalna garda. Pola časa trajala je borba; na kraju su pobedile trupe, ali tek pošto su izgubile oko 100 mrtvih i ranjenih. Ta borba je vođena posle tri časa po podne.
Barikade su bile podignute takođe ispred Palate pravde u ulici Constantine i okolnim ulicama, kao i na mostu Saint-Michel, na kojem je lepršala crvena zastava. Posle dužih borbi zauzete su i te barikade.
Diktator Cavaignac naredio je da se artiljerija povuče do mosta Notre-Dame. Odatle je otvorio vatru na ulice Planche-Mibraya i Citea; odatle je lako mogao okrenuti artiljeriju protiv barikada u ulici Saint-Jacques.
Ta ulica je bila ispresecana mnogobrojnim barikadama, a kuće pretvorene u prave tvrđave. Ovde je mogla dejstvovati samo artiljerija, a Cavaignac nije ni trenutak oklevao da je upotrebi. Čitavo popodne razlegala se grmljavina topova. Karteči su čistili ulicu. Uveče u 7 časova ostala je da se zauzme još samo jedna barikada. Broj mrtvih bio je vrlo velik.
Na mostu Saint-Michel i u ulici Saint-Andre-des-Arts takođe se pucalo iz topova. Sasvim na severoistočnom kraju grada, u ulici Chateau Landon, kamo se osmelila da prodre jedna vojna jedinica, barikada je takođe rušena artiljerijskim zrnima.
Posle podne je boj u severoistočnim predgrađima bivao sve življi. Stanovnici predgrađa La Villete, Pantin itd. pritekli su ustanicima u pomoć. Barikade su podizane stalno iznova i u vrlo velikom broju.
U Citeu se jedna četa Republikanske garde [Takozvana Republikanska garda formirana je 16. maja 1848. po nalogu francuske vlade, koju je uznemirilo revolucionarno istupanje pariskih radnika 15. maja (posle revolucionarne akcije pariskih radnika 15. maja 1848. preduzet je niz mera koje su išle za likvidacijom nacionalnih radionica, donesen je zakon o zabrani uličnih skupova i zatvoren niz demokratskih klubova). Republikanska garda, kojom su komandovalli kontrarevolucionarni oficiri, vršila je policijsku službu u Parizu i bila podređena prefektu policije; imala je 2.600 ljudi.], pod izgovorom da se želi bratimiti s ustanicima, ušunjala među dve barikade i onda otvorila vatru. Narod se besno bacio na izdajnike i uništio jednog za drugim. Jedva ih je 20 ulučilo priliku da umakne.
Borba je postajala sve žešća na svim tačkama. Dok se još videlo, svuda se pucalo iz topova; kasnije su se obe strane ograničile na puščanu vatru, koja je nastavljena do u duboku noć. Još oko 11 časova u čitavom Parizu davan je znak opšte uzbune, a o ponoći još je trajalo puškaranje u pravcu Bastilje. Ceo trg Bastilje, zajedno sa svim prilazima, bio je u rukama ustanika. Predgrađe Saint-Antoine, centar njihove snage, bilo je snažno utvrđeno. Na bulevaru od ulice Montmartre do ulice Temple u gustim masama stajale su konjica, pešadija, Nacionalna garda i Mobilna garda.
U 11 časova uveče izbrojano je već više od 1.000 mrtvih i ranjenih.
To je bio prvi dan junske revolucije, dan kome nema premca u revolucionarnim analima Pariza. Pariski radnici borili su se sasvim sami protiv naoružane buržoazije, protiv Mobilne garde, novoorganizovane Republikanske garde i protiv linijskih trupa svih rodova oružja. Oni su izdržali u borbi s besprimernom hrabrošću, koja se može porediti samo s isto tako besprimernom brutalnošću njihovih protivnika. Čovek mora imati obzira prema jednom Huseru, Radetzkom, Windischgratzu kad vidi kako pariska buržoazija s pravim oduševljenjem učestvuje u masakrima koje je aranžirao Cavaignac.
U noći između 23. i 24. Društvo za prava čoveka [Društvo za prava čoveka i građanina - sitnoburžoaska demokratska organizacija, kojom su rukovodili Barbes, Huber i drugi; nastalo je u vreme Julske monarhije. Društvo je ujedinjavalo niz demokratskih klubova glavnog grada i provincije, a imalo je za cilj borbu za ostvarenje jakobinske "Deklaracije prava čoveka i građanina" od 1793. Za razliku od mnogih drugih sitnoburžoaskih organizacija, Društvo za prava čoveka i građanina nije se odricalo oružane borbe protiv kontrarevolucije. Neki članovi Društva bili su rukovodioci junskog ustanka. Tako je bivši oficir Kersausie, koji je izradio plan ustanka, bio predsednik Akcionog komiteta Društva za prava čoveka i građanina.], koje je 11. juna obnovljeno, rešilo je da ustanak iskoristi u interesu crvene zastave i da stoga uzme učešće u ustanku. Ono je održalo sastanak, donelo odluku o potrebnim merama i imenovalo dva stalna komiteta.
"Neue Rheinische Zeitung", br. 28
od 28. juna 1848
Celu noć Pariz je bio vojnički zaposednut. Jaki piketi trupa stajali su na trgovima i bulevarima.
Oko 4 časa odjeknuo je znak za opštu uzbunu. Jedan oficir i nekoliko nacionalnih gardista zaredali su u svaku kuću i izvlačili ljude svoje čete koji se nisu javili dobrovoljno.
U isto vreme ponovo se razlegla grmljavina topova, najžešće u predelu oko mosta Saint-Michel, spojne tačke ustanika leve obale s ustanicima Citea. General Cavaignac, kome je jutros data diktatorska vlast, gori od želje da je vrši protiv pobune. Prethodnog dana artiljerija je stavljana u dejstvo samo izuzetno, a pucalo se najvećim delom samo kartečima; danas se na svim tačkama artiljerijskom vatrom tuku ne samo barikade nego i kuće, bije se ne samo kartečima nego i topovskim zrnima, granatama i Congreve-ovim raketama.
U gornjem delu predgrađa Saint-Denis počela je jutros žestoka borba. Ustanici su u blizini Severne železničke stanice zaposeli jednu kuću u gradnji i više barikada. Prva legija Nacionalne garde izvršila je napad, ali nije postigla neki uspeh. Ispucala je svoju municiju i imala pedesetak mrtvih i ranjenih. Jedva je održala svoj položaj dok nije pristigla artiljerija (oko 10 časova), koja je srušila kuću do temelja i barikade sravnila sa zemljom. Trupe su ponovo zauzele Severnu železničku stanicu. Ali borba u celom tom kraju (zvanom Clos Saint-Lazare, što list "Kolnische Zeitung" pretvara u "Dvorište Saint-Lazare") trajala je ipak još dugo i vodila se s velikim ogorčenjem. "To je pravo klanje", piše dopisnik jednog belgijskog lista [Reč je o "L'Independance Belge" - dnevniku osnovanom 1831. u Briselu. Četrdesetih godina 19. veka bio je organ liberala.]. Na barijerama Rochechouart i Poissoniere bile su podignute jake barikade; utvrđenje u aleji Lafayette takođe je ponovo iskopano i tek je posle podne podleglo topovskim zrnima.
U ulicama Saint-Martin, Rambuteau i Grand Chantier barikade su takođe mogle biti zauzete samo pomoću topova.
Cafe Cuisinier, prekoputa mosta Saint-Michel, srušen je topovskim zrnima.
No glavni boj vodio se oko tri časa po podne na Cvetnom keju, gde je 600 ustanika zaposelo čuvenu prodavnicu odeće "A la Belle Jardiniere" i pretvorilo je u tvrđavu. Artiljerija i linijska pešadija napadaju. Ruši se jedan ugao zida. Cavaignac, koji ovde lično komanduje paljbom, traži od ustanika da se predaju, inače će ih sve posmicati. Ustanici odbijaju. Topovska pucnjava počinje iznova, i na kraju se bacaju zapaljive rakete i granate. Kuća je potpuno srušena, 80 ustanika pokopano je pod ruševinama.
U predgrađu Saint-Jacques, u kraju oko Pantheona, radnici su se takođe utvrdili sa svih strana. Svaka kuća morala se opsedati kao u Saragosi [Branioci Saragose proslavili su se svojim junaštvom i upornošću u oslobodilačkom ratu španskog naroda protiv Napoleonove vladavine. Francuzi su dvaput opsedali grad (od juna do avgusta i od decembra 1808); u februaru 1809. Saragosa je kapitulirala pred nadmoćnim francuskim snagama, izgubivši više od 4.000 ljudi.]. Napori diktatora Cavaignaca da te kuće zauzme na juriš ostali su tako bezuspešni da je taj brutalni alžirski vojnik izjavio da će ih zapaliti ako se ustanička posada ne preda.
U Citeu su devojke pucale s prozora na vojnike i građansku gardu. I tu su se morale upotrebiti haubice da bi se postigao neki uspeh.
Jedanaesti bataljon Mobilne garde, koji se hteo boriti na strani ustanika, pobile su trupe i Nacionalna garda. Tako se bar priča.
Oko podne ustanici su bili izrazito nadmoćniji. Sva predgrađa, Les Batignolles, Montmartre, La Chapelle i La Villette, ukratko: čitav spoljni rub Pariza, od Les Batignolles do Sene i najveći deo leve obale Sene bio je u njihovim rukama. Ovde su ustanici osvojili 13 topova, koje nisu upotrebili. U centru prodirali su u Citeu i na kraju ulice Saint-Martin ka Gradskoj većnici, koju su štitile brojne trupe. No, ipak će je, izjavio je Bastide u parlamentu, ustanici možda kroz jedan čas zauzeti, i u ošamućenosti koju je ta vest izazvala odlučeno je da se proglase diktatura i opsadno stanje [Sednica francuske Nacionalne skupštine od 24. juna 1848 (vidi "Compte rendu des seances de l'Assemblee nationale", tom 2, Paris 1849).]. Čim je dobio diktatorska ovlašćenja, Cavaignac je posegao za krajnjim, najsurovijim sredstvima, kakva još nikad nisu primenjivana u civilizovanom gradu, kakva se čak i Radetzky ustručavao da primeni u Milanu. Narod je opet bio odveć velikodušan. Da je na zapaljive rakete i haubice odgovorio paležom, bio bi uveče pobednik. Ali on nije ni pomišljao da upotrebi isto oružje kao njegovi protivnici.
Municija ustanika sastojala se većinom od pamučnog baruta koji se u velikim količinama izrađivao u predgrađu Saint-Jacques i u Marais-u. Na trgu Maubert sagrađena je livnica metaka.
Vlada je neprestano dobijala pojačanja. Čitavu noć trupe su stizale u Pariz; Nacionalna garda iz Pontuaza, Ruana, Melana, Manta, Amijena, Avra; trupe iz Orleana, artiljerija i pioniri došli su iz Arasa i Duea, jedan puk je došao iz Orleana. Dvadeset četvrtog ujutro u grad je stiglo 500.000 fišeka i dvanaest topova iz Vensana; uostalom, železnički radnici na Severnoj železničkoj stanici izvadili su šine između Pariza i Sen-Denija da pojačanja ne bi više pristizala.
Tim ujedinjenim snagama i toj nečuvenoj brutalnosti pošlo je za rukom da 24. po podne potisne ustanike.
S kakvom jarošću se tukla Nacionalna garda i kako je dobro znala da se u toj borbi radi o njenom opstanku, vidi se po tome što nije samo Cavaignac hteo nego je i sama Nacionalna garda htela da zapali čitav kvart Pantheona!
Tri tačke bile su određene da budu komandna mesta trupa koje su napadale: kapija Saint-Denis, gde je komandovao general Lamoriciere, Hotel de Ville [Gradska većnica.], gde je stajao general Duvivier sa 14 bataljona, i Trg Sorbone, odakle je general Damesme vodio borbu protiv predgrađa Saint-Jacques.
Oko podneva bili su zauzeti prilazi trgu Maubert, a sam trg bio je opkoljen. Oko jednog časa trg je pao; pri tom je palo pedeset ljudi Mobilne garde! U isto vreme bio je, posle žestoke i neprekidne topovske vatre, zauzet ili, bolje rečeno, predao se Pantheon. Hiljadu i pet stotina ustanika, koji su se ovde bili zabarikadirali, kapituliralo je - verovatno zbog pretnje g. Cavaignaca i buržuja, zapenušanih od besa, da će ceo kvart pretvoriti u pepeo.
U isto vreme napredovali su "branioci reda" sve dalje na bulevarima i zauzimali barikade okolnih ulica. U ulici Temple radnici su bili potisnuti do ugla ulice La Corderie; u ulici Boucherat još je trajala borba, isto tako s onu stranu bulevara, u predgrađu Temple. Na ulici Saint-Martin čuli su se još pojedinačni pucnji iz pušaka; na Pointe Saint-Eustache još se držala jedna barikada.
Uveče oko sedam časova generalu Lamoriciere-u pristigla su dva bataljona Nacionalne garde iz Amijena, koje je on odmah upotrebio za opkoljavanje barikada iza Chateau d'Eau. Predgrađe Saint-Denis bilo je u to vreme mirno i očišćeno, kao i gotovo čitava leva obala Sene. Ustanici su bili opkoljeni u jednom delu Marais-a i u predgrađu Saint-Antoine. Međutim, ta dva kvarta odeljena su bulevarom Beaumarchais i kanalom Saint-Martin, koji leži pozadi, a taj je bio pristupačan vojsci.
General Damesme, komandant Mobilne garde, bio je kod barikade u ulici Estrapade pogođen metkom u stegno. Rana nije opasna. Ni poslanici Bixio i Dornes nisu tako opasno ranjeni kako se u početku mislilo.
Rana generala Bedeaua je takođe laka.
Oko devet časova predgrađe Saint-Jacques i predgrađe Saint-Marceau mogli su se smatrati zauzetim. Borba je bila žestoka. Ovde je komandovao general Brea.
General Duvivier kod Hotel de Ville imao je manje uspeha. No i tu su ustanici bili potisnuti.
General Lamoriciere je posle žestokog otpora očistio predgrađa Poissonniere, Saint-Denis i Saint-Martin od barijera. Samo u Clos Saint-Lazare radnici su se još držali; oni su se utvrdili u bolnici Louis-Philippe.
Tu vest saopštio je predsednik [Senard] Nacionalnoj skupštini u devet i po časova uveče. Ali on je morao više puta sam sebe demantovati. Priznao je da se u predgrađu Saint-Martin još žestoko puca [Sednica francuske Nacionalne skupštine od 24. juna 1848 (vidi "Compte rendu des seances de l'Assemblee nationale", tom 2, Paris 1849).].
Dakle, stanje stvari bilo je 24. uveče ovako:
Ustanici su još držali otprilike polovinu terena koji su zauzimali 23. ujutro. Taj teren je obuhvatao istočni deo Pariza, predgrađa Saint-Antoine, Temple, Saint-Martin i Marais. Clos Saint-Lazare i nekoliko barikada kod Botaničke bašte predstavljali su njihove isturene položaje.
Sav ostali deo Pariza bio je u rukama vlade.
Ono što najviše pada u oči u toj očajnoj borbi jeste bes s kojim su se borili "branioci reda". Oni koji su pre za svaku kaplju "buržoaske krvi" imali tako nežne nerve, koji su dobijali čak i napade sentimentalnosti zbog smrti municipalnih gardista [Municipalna garda Pariza stvorena posle julske revolucije 1830. i iskorištavana za gušenje narodnih ustanaka, bila je potčinjena prefektu policije. Raspuštena je posle februarske revolucije.] 24. februara, oni isti buržuji gađaju sad radnike kao divlje zveri. U redovima Nacionalne garde i u Nacionalnoj skupštini nema ni reči samilosti, ni reči pomirenja, nikakve sentimentalnosti bilo koje vrste, naprotiv, tu izbija strahovita mržnja, hladan bes prema pobunjenim radnicima. Buržoazija vodi protiv njih sasvim svesno rat do istrebljenja. Bez obzira na to da li će ona za trenutak pobediti ili će podleći odmah, radnici će joj se strašno osvetiti. Posle takve borbe kao što je borba u tri junska dana moguć je samo još terorizam, bilo da ga vrši jedna ili druga strana.
Saopštavamo još ponešto iz pisma jednog kapetana Republikanske garde o događajima od 23. i 24. juna.
"Pišem vam uz prasak musketa i grmljavinu topova. Oko 2 časa zauzeli smu kod mosta Notre-Dame tri barikade; docnije smo napredovali prema ulici Saint-Martin i premaršovali je u čitavoj njenoj dužini. Kad smo stigli na bulevar, vidimo da je napušten i prazan kao u 2 časa ujutro. Popeli smo se u predgrađe Temple; pre nego što smo došli do kasarne, zaustavili smo se. Dvesta koraka dalje diže se ogromna barikada, oslonjena na više drugih, koju brani oko 2.000 ljudi. Pregovaramo s njima u toku dva časa. Uzalud. Oko 6 časova primiče se najzad artiljerija; tada ustanici prvi otvaraju vatru.
Topovi su uzvratili vatru i do 9 časova prštali su prozori i cigle od grmljavine topova; to je užasna vatra. Krv teče potocima, a u isto vreme besni strašna oluja. Dokle pogled dopire, pločnik je crven od krvi. Moji ljudi padaju pod mecima ustanika; ovi se brane kao lavovi. Dvadeset puta jurišamo, dvadeset puta smo odbačeni. Broj mrtvih je ogroman, broj ranjenih još veći. Oko 9 časova zauzeli smo barikadu na bajonet. Danas (24. juna) oko 3 časa ujutro još smo na nogama. Neprestano grmi artiljerija. Centar je Pantheon. U kasarni sam. Čuvamo zarobljenike, koje dovode svakog trenutka. Među njima ima mnogo ranjenih. Neke streljaju odmah. Od mojih 112 ljudi izgubio sam 53."
"Neue Rheinische Zeitung", br. 28
od 28. juna 1848
Sa svakim danom rasle su žestina, ogorčenost i jarost borbe. Buržoazija se borila protiv ustanika utoliko fanatičnije ukoliko su njene brutalnosti manje vodile odmah cilju, ukoliko se ona sama više zamarala u borbi, noćnom stražarenju i bivakovanju, ukoliko se bliže primicala svojoj konačnoj pobedi.
Buržoazija nije proglasila radnike običnim neprijateljima koje valja pobediti, nego neprijateljima društva koje treba uništiti. Ona je širila apsurdnu tvrdnju da je radnicima, koje je nasiljem sama naterala na ustanak, stalo samo do pljačke, paljenja i ubistava, da su oni banda razbojnika koje treba postreljati kao divlje zveri. A ipak su ustanici tri dana držali veliki deo grada i ponašali se izvanredno pristojno. Da su upotrebili ista nasilna sredstva kakva su upotrebili buržuji i buržoaske sluge pod Cavaignacovom komandom, Pariz bi ležao u ruševinama, ali trijumfovali bi oni.
Kako su varvarski postupali buržuji u toj borbi, vidi se iz svih pojedinosti. Da i ne govorimo o kartečima, granatama, zapaljivim raketama, tačno je da na većini osvojenih barikada nije bilo nikakve milosti. Buržuji su pobili bez izuzetka sve koje su zatekli. Uveče 24. juna u aleji Observatoire streljano je bez ikakve procedure 50 zarobljenih ustanika. "To je rat do istrebljenja", piše dopisnik lista "L'Independance Belge" [ Reč je o "L'Independance Belge" - dnevniku osnovanom 1831. u Briselu. Četrdesetih godina 19. veka bio je organ liberala], koji je i sam buržoaski list. Na svim barikadama vladalo je uverenje da će svi ustanici bez izuzetka biti smaknuti. Kad je Larochejaquelein govorio u Nacionalnoj skupštini o tome da se mora nešto učiniti kako bi se to uverenje razbilo, buržuji mu nisu dali da dovrši reč i digli su toliku buku da je predsednik morao staviti šešir na glavu i prekinuti sednicu [Sednica francuske Nacionalne skupštine od 25. juna 1848. (Vidi "Compte rendu des seances l'Asseblee nationale", tom 2, Paris 1849.)]. Kad je sam g. Senard kasnije (vidi niže o sednici Skupštine) hteo da kaže nekoliko licemernih reči o blagosti i pomirenju, nastala je ista takva buka. Buržuji nisu hteli da čuju za poštedu. Bez obzira na opasnost da usled bombardovanja izgube deo svog vlasništva, oni su odlučili da jedanput zauvek svrše s neprijateljima reda, pljačkašima, razbojnicima, palikućama i komunistima.
Pri tome nisu pokazali čak ni ono junaštvo koje njihovi listovi na svoje načine nastoje da im pripišu. Iz današnjeg izveštaja o sednici Nacionalne skupštine [Reč je o izveštaju o sednici francuske Nacionalne skupštine od 25. juna 1848. koji je objavljen u listu "Neue Rheinische Zeitung" br. 29 od 29. juna.] proizilazi da je Nacionalna garda pri izbijanju ustanka bila zamrla od straha; iz izveštaja svih listova najrazličitijih boja vidi se, uprkos svim pompeznim frazama, da se prvog dana Nacionalna garda vrlo slabo odazvala na zbor, da je drugog i trećeg dana Cavaignac morao dizati nacionalne gardiste iz postelje i pomoću kaplara sa četiri vojnika voditi ih u vatru. Fanatična mržnja buržuja protiv ustaničkih radnika nije mogla da nadvlada njihov prirodni kukavičluk.
Suprotno tome, radnici su se borili s besprimernom hrabrošću. Sve manje u mogućnosti da nadoknade svoje gubitke, sve više potiskivani nadmoćnijim snagama, oni nisu sustajali ni za trenutak. Od 25. ujutro već su morali uvideti da su se šanse za pobedu odlučno okrenule protiv njih. Sve nove mase trupa dolazile su iz svih krajeva; iz periferije i udaljenijih gradova dolazili su u Pariz krupni odredi Nacionalne garde. Linijske trupe koje su se tukle brojale su 25. juna za preko 40.000 ljudi više nego što broji obični garnizon; Mobilna garda povećala je taj broj za 20.000 do 25.000 ljudi; tu su i Parižani i spoljašnja Nacionalna garda. K tome još nekoliko hiljada ljudi Republikanske garde. Čitava oružana snaga koja je povela borbu protiv ustanka iznosila je 25. juna jamačno 150.000 do 200.000 ljudi, a radnici su u najboljem slučaju imali samo četvrtinu tog broja, imali su manje municije, nisu imali nikakvog vojnog rukovodstva niti ikakvih upotrebljivih topova. Ali tukli su se ćutke i očajnički protiv uporedo nadmoćnijih snaga. Sve nove i nove mase priticale su prolazeći kroz breše koje je teška artiljerija otvarala na barikadama; bez ijednog uzvika radnici su ih dočekivali i svugde se borili do poslednjeg čoveka pre nego što su dopustili da barikada padne u ruke buržuja. Na Montmartre-u dovikivali su ustanici stanovnicima: Ili ćemo biti sasečeni na komade, ili ćemo mi druge saseći, ali uzmaći nećemo, i molite boga da pobedimo, jer inače ćemo zapaliti ceo Montmartre. Ta neispunjena pretnja prikazuje se, naravno, kao "odvratan plan", dok su Cavaignacove granate i zapaljive rakete "vešte vojne mere, kojima se svako divi"!
Dvadeset petog ujutro ustanici su držali ove položaje: Clos Saint-Lazare, predgrađa Saint-Antoine i Temple, Marais i kvart Saint-Antoine.
Clos Saint-Lazare (nekadašnja manastirska branjevina) velika je površina zemlje, delom obrađena, delom pokrivena nedovršenim kućama, projektovanim ulicama itd. Severna železnička stanica je upravo u njenoj sredini. U tom kvartu, punom nepravilno razbacanih zgrada, na kojem, osim toga, leži grdna količina građevnog materijala, ustanici su podigli snažnu tvrđavu. Bolnica Louis-Philippe, još u gradnji, postala je njen centar; ustanici su podigli strahovite barikade, koje očevici opisuju kao potpuno neosvojive. Iza njih je ležao gradski bedem, koji su oni opkolili i zaposeli. Odavde su njihova utvrđenja dopirala do ulice Rochechouart ili do područja barijera. Barijere Montmartre-a bile su snažno branjene, ustanici su bili zaposeli ceo Montmartre. Četrdeset topova, koji su već dva dana rigali na njih vatru, još ih nisu bili proredili.
Opet je celog dana 40 topova tuklo ta utvrđenja; napokon su uveče u 6 časova bile zauzete obe barikade u ulici Rochechouart, a ubrzo zatim pao je i Clos Saint-Lazare.
Na bulevaru Temple Mobilna garda je u 10 časova ujutro zauzela nekoliko kuća iz kojih su ustanici pucali u redove napadača. "Branioci reda" bili su napredovali otprilike do bulevara Filles du Calvaire. Međutim su ustanici u predgrađu Temple stalno potiskivani naviše; kanal Saint-Martin bio je na nekim mestima zaposednut, pa je artiljerija odavde, kao i sa bulevara, snažno tukla šire i prave ulice. Borba je bila neobično žestoka. Radnici su vrlo dobro znali da ih ovde napadaju u srcu njihovog položaja. Branili su se kao mahniti. Čak su ponovo osvojili barikade s kojih su već bili oterani. Ali posle duge borbe podlegli su nadmoćnosti broja i oružja. Padala je barikada za barikadom; kad se smrklo, bilo je osvojeno ne samo predgrađe Temple nego su, korišćenjem bulevara i kanala, bili osvojeni i prilazi predgrađu Saint-Antoine i nekoliko barikada u tom predgrađu.
Kod Hotela de Ville je general Duvivier napredovao polako ali ravnomerno. Od kejova je zašao u bok barikadama na ulici Saint-Antoine, a u isto vreme je tukao ostrvo Saint-Louis i nekadašnje ostrvo Louvier [Ostrvo Luvije (Louvier), odeljeno od desne obale uskim rukavom Sene, bilo je 1844. spojeno s kopnom i sačinjavalo je prostor između bulevara Morland i keja Henri IV.] teškom artiljerijom. I tu se vodila veoma ogorčena borba, ali o njoj nedostaju podrobnosti i zna se samo da je u četiri časa bila zauzeta Većnica devetog arondismana zajedno s okolnim ulicama, da je u ulici Saint-Antoine barikada za barikadom osvajana jurišem i da je bio zauzet most Damiette, koji predstavlja prilaz ostrvu Saint-Louis. U sumrak ustanici su ovde odasvud bili isterani,a svi prilazi trgu Bastilje očišćeni.
Time su ustanici bili izbačeni iz svih delova grada osim iz predgrađa Saint-Antoine. To im je bio najjači položaj. Mnogi prilazi tog predgrađa, pravog žarišta svih pariskih ustanaka, bili su utvrđeni naročito vešto. Koso postavljene barikade, koje su jedna drugu štitile, pojačane, uz to, unakrsnom vatrom iz kuća, predstavljale su strahovitu prepreku za napadača. Jurišanje na njih stajalo bi bezbroj ljudskih života.
Pred tim utvrđenjima utaborili su se buržuji, ili, tačnije, njihove sluge. Nacionalna garda je tog dana malo uradila. Najviše posla svršile su linijske trupe i Mobilna garda; Nacionalna garda zaposela je mirne i osvojene delove grada.
Najgore su se ponašale Republikanska garda i Mobilna garda. Republikanska garda, reorganizovana i očišćena, tukla se s velikim ogorčenjem protiv radnika, na kojima je zaradila svoje mamuze kao Republikanska municipalna garda.
Mobilna garda, koja je najvećim delom regrutovana od pariskog lumpenproletarijata, pretvorila se za kratko vreme svog postojanja, zahvaljujući dobroj plati, već u velikoj meri u pretorijansku gardu [Carska telesna straža u starom Rimu.] svakog vlastodršca u datom momentu. Organizovani lumpenproletarijat istupio je protiv neorganizovanog radnog proletarijata. On se, kao što se moglo očekivati, stavio na raspolaganje buržoaziji, upravo kao što su se lazaroni u Napulju stavili na raspolaganje Ferdinandu. Samo one jedinice Mobilne garde koje su se sastojale od pravih radnika prešle su na stranu ustanika.
Ali kako gnusno izgleda sve što se sad događa u Parizu kad čovek posmatra kako se ti bivši prosjaci, vagabunde, lopovi, gameni [Mangupi] i sitni kradljivci u Mobilnoj gardi - koje je svaki buržuj u martu i aprilu nazivao lupeškom, razbojničkom bandom, sposobnom za svaki zločin, koja više ne može da se trpi, - kako se ta razbojnička banda sada mazi, hvali, dekoriše, jer bi "mladi heroji", ta "deca Pariza", čija je hrabrost neuporediva, koji su se s najbriljantnijom hrabrošću peli na barikade itd., jer ti nerazumni borci s februarskih barikada sad pucaju isto tako bez razmišljanja u radni proletarijat kao što su ranije pucali u vojnike, jer su se za ubijanje svoje braće dali potkupiti s trideset sua na dan! Čast tim potkupljenim vagabundama, jer su za trideset sua na dan postreljali najbolji, najrevolucionarniji deo pariskih radnika!
Hrabrost s kojom su se tukli radnici zaista je čudesna. Trideset do četrdeset hiljada radnika, koji su se držali tri puna dana protiv više od osamdeset hiljada vojnika i stotinu hiljada nacionalnih gardista, protiv karteča, granata i zapaljivih raketa, protiv plemenitog ratnog iskustva generala koji se ne ustručavaju da primene alžirska sredstva! Oni su razbijeni i većim delom pobijeni. Njihovim mrtvima neće biti odata počast kao onima koji su pali jula [Dvadeset deveti jul 1830 - dan kada je srušena burbonska dinastija u Francuskoj.] i februara [Dvadeset četvrti februar 1848 - dan kada je srušena monarhija Louis-Philippe-a u Francuskoj.]; ali istorija će im dati sasvim drugo mesto kao žrtvama prve odlučne bitke proletarijata.
"Neue Rheinische Zeitung", br. 29
od 29. juna 1848
Malo-pomalo dolazimo do mogućnosti da sagledamo čitavu junsku revoluciju; izveštaji se upotpunjavaju, činjenice se daju odvojiti i od glasova i od laži, karakter ustanka se ocrtava sve jasnije. A što nekome više polazi za rukom da događaje četiri junska dana shvati u njihovoj unutrašnjoj vezi, to ga više začuđuju kolosalne dimenzije ustanka, herojska smelost, brzo improvizovana organizacija, jednodušnost ustanika.
Plan bitke radnika koji je, kako se govori, izradio Kersausie [Kersausie, Joachim-René-Théophile Gaillard de (1798-1874) francuski revolucionar, bivši oficir; 1830. učestvovao je u julskoj revoluciji, jedan od vodećih ljudi mnogih tajnih udruženja; nakon 1848. emigrant.], Raspailov prijatelj i bivši oficir, bio je sledeći:
Trebalo je da ustanici nastupaju koncentrično u četiri kolone u pravcu Gradske većnice.
Prva kolona, čija su operacijska baza bila predgrađa Montmartre, La Chapelle i La Villette, trebalo je da se kreće od barijera Poissonniere, Rochechouart, Saint-Denis i La Villette k jugu, da zaposednu bulevare i da se približe Gradskoj većnici krećući se ulicama Montorgueil, Saint-Denis i Saint-Martin.
Druga kolona, čija su baza bila predgrađa Temple i Saint-Antoine, nastanjena skoro isključivo radnicima i štićena kanalom Saint-Martin kretale bi se k istom centru ulicama Temple i Saint-Antoine i kejovima severne obale Sene, a i svim paralelnim ulicama gradskih kvartova koji leže između njih.
Treća kolona bi pošla od predgrađa Saint-Marceau i kretala bi se ulicom Saint-Victor i kejovima leve obale Sene da bi izbila na ostrvo Cite.
Četvrta kolona, oslonjena na predgrađe Saint-Jacques i kraj oko Medicinske škole, imala se kretati ulicom Saint-Jacques, takođe prema Citeu. Odavde su obe kolone, spojivši se, imale da nastupaju desnom obalom Sene i da obuhvate Gradsku većnicu s leđa i s boka.
Prema tome, plan se opravdano oslanjao na one delove grada u kojima stanuju isključivo radnici, delove koji obuhvataju celu istočnu polovinu Pariza u polukrugu, a postaju sve širi što se dalje ide na istok. Najpre je trebalo očistiti istok Pariza od svih neprijatelja, a zatim obema obalama Sene krenuti protiv zapada i njegovih centara - Tuileries i sedišta Nacionalne skupštine.
Te kolone imale su dobiti pomoć od velikog broja letećih odreda koji su blizu njih i između njih operisali samostalno, dizali barikade, zaposedali male ulice i održavali veze među kolonama.
Za slučaj odstupanja bile su operacijske baze jako utvrđene i po svim pravilima vojne veštine pretvorene u strahovite tvrđave, kao, na primer, Clos Saint-Lazare, predgrađe i kvart Saint-Antoine i predgrađe Saint-Jacques.
Ako je ovaj plan imao jednu grešku, ona je bila u tome što za početak operacija nije vodio računa o zapadnoj polovini Pariza. A tamo leže, s obe strane ulice Saint-Honore, kod Les Halles i kod Palais National, mnogi za pobunjeničke akcije vrlo pogodni kvartovi koji imaju vrlo uzane i krivudave ulice, a pretežno su nastanjeni radnicima. Bilo je važno da se ovde stvori peto žarište ustanka i time ne samo odseče Gradska većnica nego i zaposli velika masa trupa na tom isturenom bastionu. Pobeda ustanka zavisila je od toga hoće li se što brže prodreti u centar Pariza i osigurati zauzeće Gradske većnice. Mi ne možemo znati u kojoj meri je Kersausie-u bilo nemoguće da tu organizuje ustanak. Ali je činjenica da dosad još nije uspeo nijedan ustanak ako se nije u samom početku domogao tog centra Pariza koji se graniči s Tuileries. Podsećamo samo na ustanak prilikom sahrane generala Lamarque-a [Petog juna 1832. iskoristile su pristalice levog krila republikanske stranke, među kojima i Društvo prijatelja naroda, sahranu generala Lamarque-a za mirnu demonstraciju. Lamarque je bio vođa malog broja republikanskih poslanika u novom Poslaničkom domu. Krivnjom vlade, demonstracija se pretvorila u krvavu seču koja je trajala do poslepodneva 6. juna, naročito oko bivšeg manastira Saint Merry, gde se zabarikadiralo poslednjih stotinu republikanaca, među kojima i mnogo radnika.], kad su ustanici tako isto prodrli do ulice Montorgueil, ali su zatim bili potisnuti.
Ustanici su nastupali po svom planu. Odmah su počeli da odeljuju svoju zonu, Pariz radnika, od Pariza buržoazije, pomoću dva glavna utvrđenja: barikada kod kapije Saint-Denis i barikada na Citeu. Iz prvih su bili potisnuti, druge su održali. Prvi dan, 23. jun, bio je samo predigra. Plan ustanika već se jasno ocrtavao (njega je list "Neue Rheinische Zeitung" potpuno ispravno shvatao od samog početka, vidi br. 26), naročito posle prvih čarki predstraža ujutro tog dana. Bulevar Saint-Martin, koji preseca operacijski pravac prve kolone, postao je poprište žestokih borbi, koje su se ovde završile pobedom "reda", koju je delimično omogućio lokalitet.
Prilazi Citeu bili su zaštićeni - s desne strane letećim odredom, koji se utvrdio u ulici Planche-Mibray, a s leve strane trećom i četvrtom kolonom, koje su zaposele i utvrdile tri južna mosta Citea. I ovde se zametnula vrlo žestoka borba. "Redu" je pošlo za rukom da se domogne mosta Saint-Michel i prodre do ulice Saint-Jacques. On se zavaravao time da će pobuna do večeri biti ugušena.
Ako se plan ustanika već jasno ocrtavao, za plan "reda" to važi u još većoj meri. Njegov plan se za prvi mah sastojao samo u tome da se ustanak uguši svim sredstvima. Tu nameru on je objavio ustanicima topovskim zrnima i kartečima.
Ali vlada je mislila da ima prema sebi sirovu bandu običnih emeutiers-a [pobunjenika] koji dejstvuju bez plana. Očistivši do večeri glavne ulice, izjavila je da je pobuna ugušena i osvojene delove grada zaposela je trupama krajnje nemarno.
Ustanici su umeli odlučno iskoristiti tu nemarnost da posle čarki predstraža od 23. juna zametnu veliku bitku. Uopšte, čovek se mora diviti tome kako su radnici brzo shvatili operacijski plan, kako su podjednako pomagali jedni druge, kako su vešto umeli da iskorištavaju tako kompleksan teren. To se naprosto ne bi moglo objasniti da radnici nisu već u nacionalnim radionicama bili prilično vojnički organizovani i podeljeni na čete, tako da je njihovu industrijsku organizaciju samo trebalo preneti na njihovu vojnu delatnost pa da se odmah formira potpuno organizovana armija.
Ujutro 24. juna izgubljeni teren ne samo što je bio ceo vraćen nego je bio osvojen i novi. Doduše, linija bulevara do bulevara Temple ostala je zaposednuta od trupa, a time je prva kolona bila odsečena od centra, ali zato je druga kolona od kvarta Saint-Antoine toliko napredovala da je gotovo opkolila Gradsku većnicu. Ona je svoj glavni stan smestila u crkvi Saint-Gervais, 300 koračaja od Gradske većnice, osvojila samostan Saint-Merry i okolne ulice, prodrla daleko iza Gradske većnice i zajedno s kolonama Citea gotovo je sasvim odsekla. Ostao je otvoren samo jedan prilaz: kejovi desne obale. Na jugu je čitavo predgrađe Saint-Jacques bilo ponovo zaposednuto i pripremljen je prelazak na desnu obalu.
Sad se nipošto nije smelo gubiti vreme; Gradska većnica, revolucionarni centar Pariza, bila je ugrožena i morala bi pasti da nisu bile preduzete najodlučnije mere.
** Prestrašena Nacionalna skupština imenovala je Cavaignaca za diktatora, a on je, još od Alžira naviknut da "energično" interveniše, znao šta je trebalo raditi.
Odmah je 10 bataljona krenulo duž širokog Quai de l'Ecole ka Gradskoj većnici. Oni su odsekli veze ustanika Citéa s desnom obalom, obezbedili Gradsku većnicu, pa čak i omogućili napade na barikade podignute oko nje.
Ulica Planche-Mibray i njen produžetak ulica Saint-Martin, bile su očišćene, i konjica ih je stalno držala u tom stanju. Most Notre-Dame, koji stoji sa suprotne strane i vodi u Cite, bio je očišćen teškom artiljerijom, a onda je Cavaignac krenuo pravo na Cite da bi tamo postupio "energično". Glavno uporište ustanika, "Belle Jardiniere" ["Lepa vrtlarica" - poznata robna kuća s odevnim predmetima.], bilo je najpre porušeno topovskim zrnima, a zatim zapaljeno raketama; Rue de la Cite bila je takođe osvojena topovskim zrnima; tri mesta koja vode na levu obalu zauzeta su na juriš i ustanici na levoj obali snažno su potisnuti. U isto vreme 14 bataljona koji su stajali na trgu Greve i na kejovima oslobodili su već opsednutu Gradsku većnicu, a crkva Saint-Gervais pretvorila se od komandnog mesta u odsečenu predstražu ustanika.
Ulica Saint-Jacques bila je tučena artiljerijskom vatrom ne samo od strane Citea, nego je na nju i s leve obale izvršen bočni napad. General Damesme nadirao je duž Luxembourga prema Sorboni, osvojio Quartier latin i poslao svoje kolone protiv Pantheona. Trg Pantheona bio je pretvoren u strašnu tvrđavu, ulica Saint-Jacques bila je već davno zauzeta, a tu je "red" još uvek imao pred sobom nepristupačni bastion. Topovi i napadi bajonetima bili su uzaludni, dok naposletku nisu zamorenost, nedostatak municije i pretnja buržuja paležom primorali 1.500 radnika, opkoljenih sa svih strana, na predaju. U isto vreme pao je trg Maubert, posle duge, hrabre odbrane, u ruke "reda", a ustanici su, potisnuti iz svojih najutvrđenijih položaja, bili prinuđeni da napuste čitavu levu obalu Sene.
Međutim su položaji trupa i nacionalnih gardista na bulevarima na desnoj obali Sene takođe bili iskorišteni za dejstvo u oba pravca. Lamoriciere, koji je tu komandovao, naredio je da se ulice predgrađa Saint-Denis i Saint-Martin, bulevar Temple i polovina ulice Temple očiste vatrom teške artiljerije i brzim napadima trupa. Mogao se pohvaliti da je do večeri postigao sjajne rezultate. Prvu kolonu odsekao je i napola opkolio Clos Saint-Lazare, drugu kolonu je potisnuo i svojim napredovanjem na bulevarima zabio u nju klin.
Čime je Cavaignac postigao te uspehe?
Prvo, ogromnom nadmoćnošću snaga koju je mogao razviti protiv ustanika. On je 24. juna imao na raspolaganju ne samo 20.000 vojnika pariskog garnizona, 20.000 do 25.000 mobilnih gardista i 60.000 do 80.000 nacionalnih gardista, nego i Nacionalnu gardu čitave okolice Pariza i nekih udaljenijih gradova (20.000 do 30.000 ljudi) i, dalje, 20.000 do 30.000 vojnika najhitnije pozvanih iz okolnih garnizona. Ujutro 24. juna imao je već na raspolaganju mnogo više od 100.000 ljudi, a taj broj se do večeri povećao još za polovinu. A ustanici su imali najviše 40.000 do 50.000 ljudi.
Drugo, brutalnim sredstvima koja je primenio. Dotad je na ulicama Pariza samo jedanput pucano iz topova - meseca vendemiaire-a [oktobra] 1795, kad je Napoleon kartečima rasterao ustanike u ulici Saint-Honore [Dvanaestog i trinaestog vendémiaire-a (4. i 5. oktobra) 1795. Napoleon je ugušio ustanak rojalista u Parizu protiv Konventa.]. Ali protiv barikada, protiv kuća još nikad nije bila upotrebljena artiljerija, a još manje su bile upotrebljavane granate i zapaljive rakete. Narod još nije bio pripremljen za takvu borbu; od toga se ničim nije mogao braniti, a jedino protivsredstvo - palež, protivilo se njegovoj plemenitosti. Narod do tada nije imao pojma o takvom alžirskom vođenju rata usred Pariza. Zato je odstupio, a njegovo prvo odstupanje donelo je njegov poraz.
Dvadeset petog juna Cavaignac je krenuo napred s mnogo većim snagama. Položaji ustanika bili su svedeni na jedan jedini kvart, na predgrađa Saint-Antoine i Temple; osim toga, držali su još dva isturena položaja, Clos Saint-Lazare i deo kvarta Saint-Antoine do mosta Damiette.
Cavaignac, koji je ponovo dovukao 20.000 do 30.000 ljudi pojačanja sa znatnim artiljerijskim parkom, naredio je da se najpre napadnu izolovane predstraže ustanika, u prvom redu Clos Saint-Lazare. Tu su ustanici bili utvrđeni kao u nekoj citadeli. Posle dvanaest časova pucanja iz topova i bacanja granata, Lamoriciere-u je najzad pošlo za rukom da istera ustanike iz njihovih položaja i da zaposedne Clos Saint-Lazare, no to mu je pošlo za rukom tek pošto je sebi obezbedio mogućnost da bočno napadne od ulica Rochechouart i Poissonniere i pošto je srušio barikade prvog dana sa 40, a drugog dana sa još više topova.
Drugi deo njegove kolone prodro je kroz predgrađe Saint-Martin u predgrađe Temple, ali nije postogao veliki uspeh; treći deo nastupao je duž bulevara ka Bastilji, ali ni taj nije dopro daleko jer je ovde red najstrašnijih barikada podlegao tek posle dugog otpora i žestoke topovske vatre. Kuće su ovde bile užasno razorene.
Duvivier-ova kolona, koja je napadala od Gradske većnice, sve dalje je, pod neprestanom topovskom vatrom, potiskivala ustanike. Bila je zauzeta crkva Saint-Gervais, ulica Saint-Antoine očišćena u znatnoj udaljenosti od Gradske većnice, a sa nekoliko kolona koje su nastupale duž keja i ulica paralelnih s njim bio je zauzet most Damiette, posredstvom koga su se ustanici kvarta Saint-Antoine oslanjali na ustanike ostrva Saint-Louis i Cite. Kvart Saint-Antoine bio je zaobiđen s boka, i ustanicima je preostalo samo još odstupanje u predgrađe, koje su oni izvršili vodeći žestoke bojeve s kolonom koja je nastupala duž kejova do ušća kanala Saint-Martin i otuda pored kanala bulevarom Bourdom. Nekoliko odsečenih ustanika bilo je masakrirano, samo ih je malo bilo zarobljeno.
Tom operacijom bili su osvojeni kvart Saint-Antoine i Trg Bastilje. Predveče je Lamoriciere-ovoj koloni pošlo za rukom da sasvim osvoji bulevar Beaumarchais i da se na trgu Bastilje spoji s Duvivier-ovim trupama.
Osvojenje mosta Damiette omogućilo je Duvivier-u da izbaci ustanike s ostrva Saint-Louis i nekadašnjeg ostrva Louvier. On je to uradio s priznanjem vrednom primenom varvarstva koje je činio u Alžiru. Malo u kom delu grada je teška artiljerija uspela da napravi takvu pustoš kao upravo na ostrvu Saint-Louis. Ali šta je marilo? Ustanici su bili izbačeni ili masakrirani, i "red" je trijumfovao nad ruševinama natopljenim krvlju.
Na levoj obali Sene ostao je da se osvoji još jedan položaj. Austerlički most, koji istočno od kanala Saint-Martin spaja predgrađe Saint-Antoine s levom obalom Sene bio je snažno zabarikadiran, a na levoj obali, gde dodiruje trg Valhubert, ispred botaničke bašte, bio je izgrađen jak mostobran. Taj mostobran, posle pada Pantheona i trga Maubert poslednje otvrđenje ustanika na levoj obali, zauzet je posle žilave odbrane.
Tako je idućeg dana, 26. juna, ustanicima ostala samo njihova poslednja tvrđava, predgrađe Saint-Antoine i deo predgrađa Temple. Ni jedno ni drugo predgrađe nisu mnogo podesna za ulične borbe; ona imaju prilično široke i gotovo sasvim prave ulice, koje ostavljaju široko polje za dejstvo artiljerije. Sa zapadne strane izvrsno su zaštićena kanalom Saint-Martin, ali sa severa su, naprotiv, sasvim otvorena. S te strane pet ili šest pravih i širokih ulica spuštaju se pravo u srce predgrađa Saint-Antoine.
Glavna utvrđenja bila su izgrađena na trgu Bastilje i u najvažnijoj ulici celog kvarta - u ulici Faubourg Saint-Antoine. Tu su bile podignute veoma moćne barikade, jedne zidane od krupnih uličnih kocaka, druge sastavljene od greda. One su stvarale kut ukrenut unutra, delom da bi oslabile dejstvo topovskih zrna, delom da bi produžile liniju odbrane i omogućile unakrsnu vatru. U kućama su bili probijeni granični zidovi i time spojen čitav niz kuća, tako da su ustanici, prema potrebama momenta, čas otvarale na trupe puščanu vatru čas se povlačile iza svojih barikada. Mostovi i kejovi na kanalu, a isto tako i ulice paralelne s kanalom, bili su takođe jako utvrđeni. Ukratko, oba još zaposednuta predgrađa ličila su na kompletnu tvrđavu u kojoj su trupe morale krvlju osvajati svaki pedalj zemlje.
Dvadeset šestog ujutro trebalo je da ponovo počne borba. Ali Cavaignac nije imao nimalo volje da pošalje svoje trupe u taj splet barikada. Zapretio je bombardovanjem. Dovezeni su merzeri i haubice. Pregovaralo se. Za to vreme Cavaignac je naredio da se miniraju najbliže kuće - što se, dakako, zbog kratkoće vremena i zbog kanala koji je s jedne strane zaštićivao barikade, moglo uraditi samo u vrlo ograničenoj meri; on je takođe naredio da se iz već zaposednutih kuća uspostave unutrašnje komunikacije sa susednim kućama otvorima u graničnim zidovima.
Pregovori su se razbili; borba je počela ponovo. Cavaignac je naredio generalu Perrot-u da napada predgrađa Temple, a generalu Lamoriciere-u - od Trga Bastilje. Sa oba mesta otvorena je jaka topovska vatra na barikade. Perrot je prodirao prilično brzo, zauzeo ostatak predgrađa Temple i na nekoliko mesta izbio čak u predgrađe Saint-Antoine. Lamoriciere je napredovao sporije. Prve barikade odolele su njegovim topovima, iako su njegove granate zapalile prve kuće predgrađa. Pregovarao je još jedanput. Sa časovnikom u ruci čekao je na minut u kome će imati zadovoljstvo da najnaseljeniji kvart Pariza sravni sa zemljom. Tada naposletku deo ustanika kapitulira, dok se drugi, napadnuti s boka, posle kratke borbe povlači iz grada.
To je bio kraj junskih barikadnih borbi. Van grada planule bi još streljačke čarke, no one su bile bez ikakvog značaja. Ustanici koji su bežali bili su raspršeni po okolici i konjica ih je hvatala pojedinačno.
Dali smo ovaj čisto vojni prikaz borbe da bismo našim čitaocima pokazali s kakvom su se herojskom hrabrošću, s kakvom slogom, s kakvom disciplinom i kakvom vojnom umešnošću tukli pariski radnici. Njih 40.000 borilo se četiri dana protiv četvorostruko jačeg neprijatelja. A samo su za dlaku bili daleko od pobede. Samo za dlaku, i oni bi se učvrstili u centru Pariza, zauzeli bi Gradsku većnicu, postavili privremenu vladu i udvostručili svoj broj kako iz osvojenih delova grada tako i iz Mobilne garde, kojoj bi tada bio potreban samo mali podsticaj pa da pređe na stranu radnika.
Neki nemački listovi su tvrdili da je to bila odlučujuća bitka između crvene i trobojne republike, između radnika i buržuja. Mi smo uvereni da ova bitka ne odlučuje ništa drugo osim unutrašnjeg raspada među samim pobediocima. Uostalom, tok cele stvari pokazuje da radnici moraju pobediti u nedalekoj budućnosti, čak i onda ako se stvar posmatra sa čisto vojne strane. Ako je 40.000 pariskih radnika moglo učiniti tako mnogo protiv četvorostruko nadmoćnijeg protivnika, šta će tek učiniti celokupna masa pariskih radnika kad bude dejstvovala jednodušno i povezano!
Kersausie je zarobljen i u ovom momentu možda već streljan. Buržuji ga mogu ubiti, ali mu ne mogu oduzeti slavu prvog organizatora ulične borbe. Mogu ga ubiti, ali nikakva sila na svetu neće sprečiti da se njegovi pronalasci ne koriste ubuduće u svim uličnim borbama. Mogu ga ubiti, ali ne mogu sprečiti da njegovo ime zauvek uđe u istoriju kao ime prvog barikadnog vojskovođe.
"Neue Rheinische Zeitung ", br. 31 i 32 od 1. i 2. jula 1848.